Ona starija pjevačica stajala je na vratima. Mene kao da i ne vidje.

— Gemma. Reci im, da me ne Čekaju.

I ode.

— A što si se trgnuo? Nije ona zločesta, i ako je nagla. A kad ide nekamo sa svojim prijateljem, onda je med i šećer. Nisu zločesti ni oni drugi. Vidjet ćeš ih odmah, jer smo za večeras svršili. I nemoj da te išta smeta. Pusti ti mene...

— Ne bojim se nikoga! — rekoh ja.

— Tako. Zgodan si ti.

Ču se lupa nogu. Dugokosi se pokaza na vratima. Stade i raskolači oči.

— Gemma. Što je to?... Per Dio...

Ona prasne u smijeh, u tako iskren i srdačan smijeh, da razoruža posvema onog čovjeka.

— Uđite. A sada, da vas predstavim... Signor Vladdi, studente. Professor Zappi, Maestro e impressario.

Onaj mi dugonja pruži ruku:

— Ja volim svakoga, koji se sviđa našoj Gemmi.

A Gemma:

— Pa zašto ne bih i ja imala prijatelja? Vi ste svi dosadni. Nikad malo prave zabave. Da se trči. Da se skače. Da se brblje. Uvijek sjedite: po lokalima. Hodate polako. Samo pušite. Ne govorite no o novcu, »Incasso«. Pa opet »Incasso«. A onda k tom nesretnom klaviru: do re mi fa sol... do re mi fa sol... da me već grlo boli.

— Pravo imaš mala. Al onda radije kakvu prijateljicu.

— Prijateljicu! Ovdje? U ovom gradu?... Pa ne vidite, kakve su. Uvijek uz mamu. Nos uvis. A ukočene kao rode. Što sam ja njima? Ne bi me se dotakle ni malim prstom.

— Možda taj gospodičić ima sestru.

Al ona plane, zatapka nogama.

— Ne! Ne!

— Umiri se.