ga boli i bez stenjanja je stezao vilice okrećući se na tvrdom ležaju.

Stipan, koji se inače odlikovao šutnjom, želio je sad razgovorom da primami san, koji nije slijetao.

– Da smo mi bili na uzvišici ... u’, bilo bi razlupanih glavakâ o Velikoj Gospi dinjâ. E! Ama nigdi kamena s naše strane; ne bi ga đavli našli! A! loše ciljaju i potežu, a najgore gađaju! Mene Filip Kurlan na dvaest metara promašio ... A!

– Dabogda, i’ paščetine grizle! Ni jednog od vas nisu smirili?! – upitno izvali Krđo, koji se udobno rastezao i sumnjičavo ćirio kroz jedno oko na braću.

– Ni jednoga! – rekoše tvrdo Stipan i Andrija, potpuno

zaboravivši staroga slugu. Još se jednom svinuše nečujno i tvrdo zaspaše.

VIII.

Sutradan, bez konja, pokušaše Stipan i Andrija da se preko Varde uspnu do Strmenduše, ali su gornji Kurlani budno stražarili. Njihovi musavi dječaci iskakali su kao zečevi iza stijena, i trčali pred njima, zviždeći i vičući:

– Evo i’! Penju se!

Ta je predstraža onda japurila vikom i zviždukom ljude, koji su se brže-bolje razvijali u jurišni stroj, do hrpe kamenja, kao uza svoj municioni magazin. I mada su Stipan i Andrija bili više od dvjesta metara udaljeni od njih, Sukan Surko i Filip zasuli su ih “kamenom, brdskim blagom”. Filip je mogao dobaciti više od ostalih; on bi se malko raškrečeno ukapao u zemlju, opljuckao po običaju kamen, pa ga zavitlavao desnom rukom elastično i spretno prema cilju. Svaki put je njegov kamen zviždao oko glave protivnika ili se kotrljao oko njegovih nogu, kao da mu je strijelac udahnuo neku zvrkastu i žilotvornu brzinu, koja se odvija i po zemlji.

Previous page

Next page