svojim poslovima, ledeno ravnodušni prema svemu oko sebe, ta je ravnodušnost izazovna, ona vrijeđa. A nada je zaista velika bila, veličanstvena i, što je osobito važno, sasvim lako ostvarljiva. Sada nije više ostvarljiva, ne, propala je neočekivano ta velika, nada: kao mjehur od sapunice koji je bio, lebdio neko vrijeme radosno pred očima, šarenio se zamamno u sedam veselih boja, onda je odjednom prsnuo i iščezao netragom. Nema više nade. Idu tako njih dvojica izgubljeno ulicom, rado bi da ne vjeruju u ono što se dogodilo, ali moraju da vjeruju. I što sad? Ništa. Svrate u prvi buffet.

»To zaista nisam mogao predvidjeti«, reče Magdić sjedajući ljutito za stolić uza zid. »Bogamu, to stvarno nisam mogao predvidjeti.« Nikako nije mogao doći k sebi. »Otkud ja, molim lijepo, mogu predvidjeti da je taj čovjek lud, da je samo takoreći na kratki izlet pobjegao iz ludnice? Bogamu, ja sam još sada posve zbunjen, ja to nisam mogao predvidjeti, nitko to nije mogao predvidjeti.«

»Hm«, kmrkne Komarica i namršti čelo.

»Tko bi rekao! Lud? Bogamu, to je sasvim glupo. Otkud da ja znam, da je on lud?« Žestio se kao da ga je netko veoma jako uvrijedio.

»Hm«, kmrkne Komarica. Zatim su ispili šljivovicu. Zatim su platili i otišli.

Na ulici Komarica stisne nos kao da će kihnuti. Zastane, prinoseći s oklijevanjem maramicu nosu. Opet pođe. Vrlo se nespretno ugibao prolaznicima koji su išli ravnodušno-uvredljivo i neljudski-bešćutno mimo njega za svojim poslovima. Magdić je vukao stopala po pločniku, znojio se pretjerano i mumljao nešto samom sebi srdito u bradu.

Opet svrnu u neki buffet. I opet popiju na brzinu po jednu šljivovicu.

»A moglo je biti drukčije«, jaukne Magdić. »Sve je išlo za tim da bude drukčije. Međutim nije drukčije.

Previous page

Next page