Kako je najedamput sve ispalo tako glupo. Silno glupo i... i ništa. Glupo.«

»Nijesam siguran, da bi onaj na koncu konca ipak platija.«

»Kako? Morao bi platiti.«

»Jes. Ali tu vazdan ima nekih zavrzlama, nekih isprika, izlaza, ili šta ti ja znam čega sve nema. Zašto bi mora platiti?«

»Naprosto zato da sačuva glavu. Ili zar ne mislite, gospodine naredniče, da je tome faktično tako? Mi imamo papiriće pokojnog Nepomuka i ti papirići, koliko smo mogli ustanoviti, otkrivaju veoma krupne stvari. Platio bi on čitavih stotinu hiljada za te papiriće, sasvim sigurno bi platio, i još bi više platio, uvjeren sam u to.« Glas mu je naglo popustio, bude jedva čujan. »Samo vidite, lud je. I tko bi mogao računati s tim da je lud?« Uzdahne, pa ispije čašu i obliže usta. Odu zatim dalje.

Na nekom trgu gužva. Trka. Povici. Mladi ljudi i mlade žene dižu stisnute pesnice iznad glava i viču: »Dolje rat! Dolje fašizam!« Netko u prolazu dobaci: »Bježmo, ide policija...« I oni se brže bolje dadu odnijeti strujom što dašćući i stenjući otječe niz tijesnu ulicu. Jedna domaćica, kojoj su se rasuli paradajzi i paprike iz košare, pa sada kupi te paradajze i paprike između uskomešanih nogu, psuje: »I ti študenti popišani! Niškoristi! Komunisti, a ne studenti! I te šoce njihove nafarbane! Fuj!« Izbiju na neki drugi trg, na tom je trgu bilo mirno, tamo odahnu i gledaju, kako iza ugla odlazi vod policajaca u trku. »Gle, bogamu, tu stvarno postaje vruće«, zaključi Magdić i doda: »Smrdljivi grad. Ništa mi se ne sviđa taj grad«. Komarica ne zaključi ništa, jer ništa nije bio kadar da zaključi. Opet su išli dalje. Opet svrate u neki lokal.

»A moglo se lijepo poživjeti. Da je bilo samo malo svinjske sreće, moglo se je kolosalno lijepo poživjeti.« Magdić je uporno čeprkao po istoj rani.

Komarica odmahne nestrpljivo.