njemu i njegovoj drugarici Kaji, a ostale prostorije komisija je zapečatila.

Božo dočeka druga Mitra Pamuičinu uvrh stubišta, u flanelskim gaćama i raširenih ruku.

— 'Es ti to, Mitre, tako ti sabaota!

— Evo ja, vala! Poslali me ù Zâgreb kâ kurira, pa reko': potražiću ga, valaj, pa da je sad ponoći!

Božo uvede gosta. Kaja se probudila, sjedi na madracu prostrtu po podu i na brzinu spliće pletenicu.

— A 'e 1' ovo tvoja drugarica? E, neka, neka!...

Prostrana sobetina, puna glomaznog namještaja. Monumentalni crni kredenc sa brušenim staklima dominira cijelom sobom, (Božo nije volio da ima s njime mnogo posla; kad bi mu što s njega ustrebalo, slao je ženu: »Donesi mi kunservu tamo s onog đavla!«) Jedan ugao sobe odijeljen je dijagonalno napetim konopcem preko kojega je prebačen kao neki zastor i na kome se suše dječje pelenice. U sobi je sparno.

Nešto zakmeči iz ugla.

— A što j' ono, što j' ono — pita Mitar primičući se smotuljku koji migolji. — 'E l' vaše?

— Naše, naše, dašto, — veli Kaja stidljivo nasmijano i svejednako spliće pletenicu.

— Ajde-dȅ, neka je u zdravlju.

— A ja, brate, evo nji sklonio ovđe. Tamo kod kuće sve vrag odnio; pobilo, porušilo, popalilo — bože oslobodi! Stara umrla, brat poginuo — pusto. Ko će to sad podizati, obnavljati? Pa eto, velju, neka su ovđe sa mnom. — Nego baš mi je drago što si doša. Pitam ja Luku Rujaka (— uprav neki dan ga sreto' — 'esi l' znâ da je unapređen? — 'Esam, 'esam, kaziviâ mi je Mićko —) ... pitam ja, velju, Luku: ma bogati, Luka, čuješ li što o Mitru? — Bili smo, veli on, neki dan zajedno — eto od njega sam dobio prve vijesti o tebi... E, baš mi je drago što si mi se javio — a i kako bi inače. — Dede, Kajo, iznesi štogod... E, junače, baš mi je drago!...