Dok se prostirao sto, stari je šetkao po blagovaoni s rukama za leđima; zastajao je pred prozorom u erkeru, bubnjao prstima po prozorskom staklu, pa opet kretao. Zdenko pokuša da otvori radio, ali ga stari prekinu iritirano.

Odmah poslije večere dadoše se na posao. Iz nekakva opreza, iskopčaju telefon.

Rad je odmicao. U početku, još nevješti, otvoriše čep na kadi prije nego se šećer sasvim rastopio, pa umalo što žitka kaša nije začepila ispust. Ali sad su već radili metodički: nalili bi polovinu kade, rastopili šećera do mjere zasićenja, pa ispustili; zatim opet iznova. Prva je vreća bila likvidirana. Po reakciji na pretrpljenu tjeskobu, stari se gotovo raspoložio; opominjao je polušaljivo:

— Polakooooo! Ko žuri, vrat skrhaaaaa!

Kod prvih lopata iz druge vreće — oštar cilik zvonca sa haustora. Tajac. Dok se još nisu snašli, drugi cilik, uporniji od prvoga. Zatim lupa i treskanje vratima. — Gotovo je!

Zdenko se prišulja erkeru u blagovaoni i poviri kroz zavjesu: pred ulazom stoji čovjek u uniformi i čizmama, i gleda uvis. Nesigurnom rukom Zdenko otvori prozor.

— Što želite? — jedva istisne iz suha grla.

— Kaž'dete mi, molim Vas, e da l'je tu na stanu Božo Sklenda?

Zdenku poteče krv slobodnije.

— Aaaaa! nije ovdje, nije... na trećem je katu. — Strava se naglim obratom prometnu u susretljivost i izli u mnogo riječi. — Pozvonite na treće zvonce odozdo, drugo povrh ovoga na koje ste sad pozvonili... uostalom, mogu ja sići da Vam otvorim...

Hitro strča niza stepenice. Silazeći začu, sad u umirujućoj udaljenosti, cilik točno pogođenog zvonca.

Demobilisani borac Božo Sklenda, sad podvornik u partizanskoj gimnaziji, stanovao je na trećem katu, u stanu odbjeglog »dužnosnika«; kuhinju i blagovaonu dodijelili su

Next page