— Jest, jest! Vražki je to čovjek, — a mà lihvar — što ćeš! Istina — marljiv je. Taj ustaje zorom, — ide sam u polje; — djavo si ga znao, kod njega idu strojevi, a znaš, kako je ono naš Radičević naručio željezne plugove i njekake ekstirpatore, — a sve bilo niza što, — sad mu u suši u prašini sve skupa leži. Nisu take stvari za naše ljude. Što će naš „kumek“ s takimi vragolijami, — ali — Kranjac sam ide k stroju — sam svagdje ravna, — a mi — gdje će nas koji tako šta?

U to stanu kola pred dvorom. U dvorištu bilo već svakojakih prilika. Bili su tu elegantni hintovi, fajetoni — i starinske berlinske i još stariji „vurštovi“, modni „kučirvagli“, — nespačne nadičanke, — a i prosta kola na ljestve.

— Koga biesa! — klikne nezadovoljno Batorić, to je moj Gjuka sakupio sav sviet oko sebe!

Kod vrati pokaže se momak u svietlo očišćenih čižmah, sa crvenim ovratnikom oko zaprljane košulje i u njekaku široku kaputu, posve iznošenu. Odmah sam prepoznao kaput Gjukin. Uzme nam pomagati iz kočije, primajući naše bunde, kod česa mu jedna padne na zemlju. Htijući, da ju brzo digne, gurne Batorića u trbuh a meni stane na nogu.

U prvom katu izadje pred nas sam kuće domaćina.

— Gratias — gratias — illustrissime domine — uzme veselo kliktati, baciv se Batoriću u naručaj i triput ga na usta izljubiv, — tȁ to je krasno, da si došao, starče moj! Klaudiko — Klaudiko — Klaudiko — Alfonze — gdje ste, — evo supremuš-komeša, — ah — mladež — oprosti, ne znaju, da si došao. A mnogo je stranih. — Izvoli — izvoli — servus Vladimire!

Gjuka Paštrović bio nješto mladji od Batorića a izgleda je bio čvrsta i zdrava. Sve njegove mnoge brige i neprilike nisu mogle satrti čila mu ustroja tjelesnoga

Previous page