Svemožnog kralj Olìmpa Junoni progovori tada
Besjedu gledajući iz žarkastog oblaka borbu:
»Gdje je svršetak tomu, o ženo? što ostaje jošte?
Znaš i priznaješ, da znaš, k’o domaći bog da Eneja
Pripada nebu, da zv’jezda sudbina ga nosi. Što snuješ?
Il’ u oblacima hladnim sa kakovom nadom se vrzeš?
Je li prilika, rana da smrtnička oskvrni boga,
Ili uzeti mač da Turnu se vrati (jer što bi
Mogla bez tebe Juturna?) i svladanim sila da raste?
Prestani jednoć već i meni daj se umolit,
Neka te tiha tuga ne izjeda, ustima slatkim
Svojima nemoj meni ponavljati žalosne tužbe.
Sada pri kraju smo već; po vodi, po zemlji si mogla
Ganjat Trojance i rat zapaliti golemi, dom si
Mogla okaljat i svadbu pomutiti žalošću,— al’ sad
Dalje ti raditi ne dam.« Progovori Jupiter tako;
Na to s poniznim licem ovako Saturnija počne:
»Veliki Jupiteru, kad tvoja tâ mi je volja
Poznata, za to od zemlje i Turna nerado odoh;
Drukčije ne bi me samu u uzdušnom vidio stanu,
Svaku gdje srȁmotu trpim, već stajala ja na mejdánu
Ognjem bih obvita, vukla u bojeve ljute bih Teukre.
Priznajem: rekoh Juturni, da jadnome bratu priteče,
Njegov za život dopùstih da učini znatnije štogod,
Al’ ne dopùstih, da str’jelu na luku zapinje ona,
Tako mi izvora stiske rijeke, koja ublažit
Ne da se, kojom se kunu neprelomno bogovi višnji.
I sad ustupam ja i uklanjam boju se s mržnjom.
Ali jedno te molim za Latij, za dostojanstvo
Tvojega roda, što sudbe ni jedan ne krati zakon:
Kada se veće sretnom po vjenčanju (neka im bude)
Med sobom pomire oni te uhvate vjeru i savez,

Nemoj dopustiti onda, domoroci Làtini ime
Svoje da promijene i Teukrima da se nazovu,
Jezik nek ne uzmu drugi, nek ruha ne m’jenjaju svoga.
Neka ostane Latij i albanski do vijek kralji,
Rimski nek naraštaj jak u hrabrosti italskoj bude;
Daj, kad propade Troja, nek ȉ ime propadne njeno.«
S posm’jehom stvoritelj ljudi i svijeta otkaže njojzi:
»Jupiterova sestra, Satùrnovo drugo dijete
Ti si, dok ljutosti vale tolìkê u grudima valjaš.
Nego naprazno početi gnjev ukròti der sada:
Dajem, što hoćeš, i puštam pridòbit se rado od tebe.
Jezik će očinski ostat i običaji Ausóncem
I ime, kakovo jest; naselit će med njih se Teukri
S narodom pom’ješani, a zakonske obrede ja ću
Dat im i Làtine sve ću naćinit ih s govorom jednim.
Pleme, koje će smjesom izíći iz ausonske krvi,
Većma od ljudi ćeš vidjet i bogova pobožno da je,
Niti će ikoji narod tolìkô častiti tebe.«
Namagne na to Junona i vesela prom’jeni mis’o,
Sa neba sadje tad i iz oblaka izidje ona.