Tako ne opravih ništa. Kod kuće me medjutim dočekao list Milinovićev, u kom mi javlja, da je morao leći u krevet. Molio me, neka ženu ne prestrašim, ali da gledam svakako, da bi došla k njemu na nekoliko dana, dok se oporavi. Da se mogosmo dati na put, morali smo i ona i ja mnogo toga poprodati, založiti — eh — kukavština. Ta nije šala tako dalek put! A kad stigosmo onamo — bilo je već posve zlo. Uz melankoliju razvila se običajna kod ove bolesti slaboća organa utrobe koji su sve više propadali a tim i privadjali cieli organizam svome razspu. Na prvi pogled uvjerio

sam se, da biedniku nema pomoći, a izkaz liečnika podkriepio me posve. I zbilja — još isti dan opazio sam, da nesretnik bulazni — gotovo mahnita. Silomice htjede i nas i sebe uvjeriti, da mu je premještenje stiglo i da će što prije na put. Prvi čas, što mu je ta misao došla, poveseli joj se, no za kratko vrieme — opet se tužio i govorio, da je i ovo premještenje za njega nesreća te se nema čemu radovati. Sirota žena nije znala, da je to kobni znak. Suho i upalo lice plašilo ju, no opet se nadala sretnome izlazu. Bol u trbuhu raztumačio joj liečnik kano prehladu. Osam dana kašnje bila je udovica. A nije bilo jošte deset godina, što se vjenčala. Manjkala dva ili tri mjeseca. Ne imadjaše dakle prava na mirovinu. Tek putem milosti mogla bi bila dobiti kaku pripomoć. Al tko je i smio misliti na to ? No opet se pokušalo. Uspjeh bio nikaki. Tako zapade sirota žena u krajnu biedu. Sve — a ma sve je redom morala porazprodati, da se tako prehrani za prvo vrieme. Onda oboli i smrt je rieši dalnjih patnja. Umrla je u dvadeset i sedmoj godini; — pomislite — umrla je od slabosti i nemoći!