nimalo

Svi ti Turci bihu bega Taralije.
Svakoga derihu gdo se š njimi bije.
Ta pod kopus viče, ta zvoni čingrije,
Ti se sabljom diče da j’ ustra, da brije.
I bihu po paši konje raspustili;
Tada ovi naši na njih su udrili.
Tomu kopus pade, ta čingriju varže.,
Ta konja popade, tomu se otarže,
Ta sablju polati da čini ča more,
Ta pleća obrati bižeć zlo ter gore;
Tomu glava hvarkne kad sabljom udare,
Toga kopje barkne, toga konj potare;
Toga ta poteže, zgrabiv k zemlji varže
I primohši sveže ča more najbarže;
Ta harbon udaren leži dušu beruć,
Ta z pukše oparen ganut se ni moguć.
Niki ranjen viska ter u blato gazi,
A niki se tiska u tarstje ter plazi.
I beg Taralija, i ranjen i bijen,
Kakono gidija sakri se razbijen,
Sebi, svomu rodu, jer nima razuma,
Sramotu i škodu učini prez uma.
Družbu mu pobiše, brata odvedoše,
Blago mu podbiše, jer s’ on nosi loše,
Šator mu razbiše i ne biše lini,
Haznu mu obiše, vzeše sultanini.
Od zlata, od svile hazdije pograbiv
Čarljene i bile ter s’ u nje opraviv,
Plineći gredihu na konjih vojnici,
A pišci derihu vapijuć: “Bod’, sici!”
Išćuć jih ne stanu, našadči jih biju,
Turci se ne ganu, taje se i kriju.
Tu na kmetskih kolih blago napartiše
Tih Turak oholih kino usmartiše.
I begovih kamil napartiše tokoj
Srebra, zlata i svil, učiniv ta poboj;
I mazgov pedeset naravi opake
I parip šezdeset, marhe svakojake.
I šator i dundar begov naši vzeše,
Jednu golemnu stvar ča Turkom oteše.

Pače dva dundara s konjskim repom bihu,
Duga svilna šara želesca jimihu,
Srebarna široka s jabukom srebarnom
Kopja jim visoka s rukojimlom čarnom.
Niki se opravil u šubu od kunic,
Niki se dobavil od vučin, od lisic,
Niki sužnja vodi, niki ga poriva,
Jer neće da hodi, nego se odriva.
Tu nikoga rane, da na mistu umre,
Stoga se pak gane drugi ter barže gre.
Tu bi Turkom škode, naši se vesele,
Za sužnje jih vode, oni se dresele.
Našim bi dika i čast, a Turkom sramota
Jer izgubiše vlast od svoga života.
Ki biše čestit beg žešće se je sakril,
Izgubiv svoj šereg ter sramotom prikril.
Po tom može znati svak ki je vojvodaDa j’ brez straže stati sramota i škoda.
Gdi je triba bditi, toti spati ne htij,
Kad se triba biti, tad zdravice ne pij!
Gdi je tribi tanač viteški da bude,
Tad riči ne opač’, da t’ se zlo ne zbude.
Junaci razumni s posluhom vojuju,
A ne ki su glumni ter vitreć luduju.
Lasno se j’pobiti, ki god se ne boji,
Da triba j’ dobiti, tov razumu stoji.Triba j’ biti hitru vojvodi, jimat svist
Ter se ne dat vitru gibati kako list,
Da kuno posluje da vreda stvori stvar
Ter da ne osluje kakono lin tovar.
Zač nigda bi Cesar barz sridu Težalje,
Parvi bi rinski car komu svit čast šalje;
Zač Sipion bdeći po svojih s’obzira,
Dvi vojske ne mneći dobivši rastira.
Svaki čini straže ki želi pošten’je
Da ga ne istraže kakono zviren’je.
Svaki straže čini da mu nije škode,
Tere se ne lini slišati vojvode.
Svak sebi ima var kad je na polju van,
Jer će mu pošten dar napokon biti dan.

Škoda j’ zlo doteći, a sramota odsvude
Vridnu mužu reći: “Ne mnah da to bude.”
To viteštvo stvoriv naši iz Sigeta,
Gospodski se odiv, ne kakono četa,
Da kako očite vojnike operni
I mnogo čestite vitezi nezmerni.
U bubnji udriše plin sprida goneći,
Robje ko dobiše vezano vodeći.
K Sigetu čine put na konjih, bugareć,
Pišci pripregnu skut u kopus udareć.
Niki tiho jaše, po vojski pogleda,
Niki hazdij baše na sebi razgleda.
Pri nikomu skakne bedev tere harče,
Željan da se zmakne ter da se postarče.
Niki konja spinje ter njim čini kruzi,
A konj se propinje čineć strašni pruzi.
Sa svim tim staviše pošten’ja svoga rad,
Kad se odpraviše, za stražu najzad
Sto pedeset kopaj; Patačić nad njimi
Svilan zlatom alaj nošaše prid njimi.
Gredu kako spira, nigdor se ne obzire,
Jer jim Bog da mira, ne bi jim potire.
Dojdoše k Sigetu, svak jih vidit želi,
Kako dobru letu ter jin se veseli.
Ta jim ruku skiti, ta di: “Dobro došli!”
Ta jih nudi piti kude su mimo šli.
Tomu primu brime blaga ko je dovel,
Tomu darže strime, dočime je odsel;
Tomu sablju odpašu, tomu odpnu ostrog,
Toga svilom pašu, zuju čizme iz nog.
Niki opočinu, niki ne odmilje,
Ide gospodinu Zrinskomu udilje
Tere mu se klanja; on jim ruke stiska,
K sebi jih priklanja i k sarcu pritiska.
Svakomu obita, ku god podobnu stvar
Od njega zapita, da će mu bit na dar.
Ta sablju ka brije noseć mu dariva,
Ta svilne hazdije ka zlatom prosiva,
Ta šišak železni zgar zlatom pokovan,
Niki mač bodežni, vas srebrom okovan.

Svakoga vojvode koji tamo biše
Oprovde dovode konji ki dobiše,
I sužnji još prid njih i gologlavi stav
Mole ga da od njih prime jih za ljubav.
Primi malo stvari dav uzdarja dosti,
Jer u njem ne vari pohlep od skuposti,
Da biše mnogo blag i daći pogodan,
Zato svim biše drag, svim biše ugodan,
Jer vojnici nete skupa gospodina
Ki jim v sarcu mete gorčinu pelina.
Ov gospodin Zrinski darža dvor otvoren,
Češki, vlaški, nimški, svak ih u njem dvoren,
A daru njegovu odluku i volju
Rekal je takovu u belgradskom polju.
A Harvate bihu njegova dvora čast
I u njem imihu svaku ogoju i vlast
I u svako doba i mira i rati
Štova ih osoba, kako draži brati.
Tu mnogih odpravi s ljubeznu od sebe,
A mnozih ostavi sidajuć kon sebe
Ter jih ispitujuć kako se nosiše,
Viteški dugujuć[POGRJEŠKA: nema reftable :]

paragraph prethodnih

paragraph sljedećih