— Koliko vam platiše? — upita Marija.

— Pet fijorina. Smjesta smo mu ih poslali, — otpovrnu Ane skidajući ogrtač.

— Kada?

— Prije dva dana.

Marija ušutje i zagleda se u radnju.

Bartola napade misao i nikako se ne može riješiti, da je izreče. Neko vrijeme stajaše kao na muci petomu ustane, široko se nasmija kao dijete, što se stidi pa progovori:

— Idem prigledati barku. Proći ću kraj Lerićevih... Ponijet ću mu ovo — šećera...

Žena ne odgovori. On uze kapu i otide. Ane pokima glavom, ali ga uze opravdavati. Ptica mu je, veli, bila jedina zabava. Čitav bi se dan vrzao oko nje, čistio ju, hranio, igrao se s njome, a »blago« mu se umiljavalo, kao da se s njime razgovara. Tako bi nekako najbrže utukao dan...

— Mogla si pričekati, — javi se Marija. Ili — da si mi rekla, bila; bih pomogla...

— Koješta! — mahnu Ane rukom. Zatim se naže nad stô i preletje očima novine.

— I doista ništa — reče uspravljajući se s trudom. — Ne vidi se kraja...

Uzdahne i podje u kuhinju da spremi ručak.

Iz vremena u vrijeme vraćala se u sobu, da pokaže sestri čas jednu čas drugu stvar, što će je još danas otpremiti sinu. Bilo je tu voća, bijela hljeba, svakojakih sitnica.

— Još ću pridati i nešto rakije, da mu bude, kad studen stegne.

Kao da ju je na posljednje riječi nešto zazeblo, uzdahne i zalomi rukama:

— Bože! Bože!

U glasu joj jecaše bol.

Malo pooklijeva, onda se okrene k sestri: