Gušeći užasni strah Libitine, Hadesa blieda,
Čupaš s elisijskih polja mirisni cviet amaranta;
Strasti zločincem raskivaš, ograde društvena reda
Kršiš i razbijaš vagu Temidi od adamanta.

Otevši bogove ljudem, i zadnju im otimlješ Nadu,
Božicu jedinu slabih, što biče nepravde trpe;
Što se u vrtlogu sliepom atoma, u hršumnu jadu
Bolju previju, prše kô jesensko lišće na hrpe.

Koliko nepravde zmijske, koliko očajne boli
Dolje u jazovim smrti iz kostiju pravicu vapi!
More, što hršumom riče ne gromori užasno toli;
Okean krik da im zguši, osušio sav bi do kapi.

Čim ćeš ih utješit, čime? Toplom Venere slasti?
Vajme, i božica Knida tek ljubi liepe i jake:
Pravicu kosturi gnjili vape, a ne ćute strasti;
Mogu tek pročistit šećer za živih nagone lake!

Pjesniče, narodu ljudskom donosi utjehe više
Onaj, što prinosi žrtve fetišu, žabi i zmiji,
Jare što kolje, da krvi duh mu se oca nadiše,
Nego li sliepi atomi tvojoj u filosofiji.

Oh, ali ako nad suncem sjajnije Sunce ne sjaji.
— Providnost divna — da s duše otprhne očaja tamu;
Nadom i pravdom da srce patničkog ljudstva oraji,
Kadro da prodre, obasja i onu kosturnu jamu;

Onda ti, nebesko sunce, očajan, pljujem u lice,
Željan te utrnut, više da varavom svojom toplinom
Ne budiš život iz mokrih gruda u nepravde tmice,
Ne budiš urlik i jauk trnovom suza dolinom.