Spavao je vrlo nemirno: sve se žutjelo od dukata oko njega u snu, bolila ga je noga i probadalo u križima, ali čim bi se digao, nestajalo je svega: bio je svjež i odmoran, i uputio se je starome Vilagošu.

Stari se nije dao: ako je Tomo bio kramar, on je bio birtaš u Nelendišću, gdje je bilo teže sakupiti krunu, nego u gradu stotinu. Bio je već nešto načuo od vojnika, ali mu je Tomo morao dokazivati, kako Zdenčina baš zbog toga smrdljivoga plina ne vrijedi više nego što je nekada vrijedila, jer vojska može raditi, što hoće.

Starome nije išlo u glavu, da on hoće baš Zdenčinu da kupi, iako je znao, da par jutara staroga Juratovića ne može da ih sve hrani. Branio se je i navlačio, iako je nekada računao, da će mu Tomo uzeti kćerku. Govorio je čak i o nekim stranim kupcima, dok se Tomo nije sjetio maloga Frica, pa se od srca nasmije starcu:

— Taj bi mogao platiti Zdenčinu samo ušima.

Pljucnuli su u ruku i zalili vinom. Platio je petnaest hiljada kruna. Za dva jutra nije bilo mnogo, ali ni malo. Obojica su imali razloga, da se vesele. Još isti dan stali su zgrtati kamenje i zemlju, da zatrpaju plin, koliko se je dalo. Nekoliko puta je plin rasuo zemlju; konačno je osvanuo čitav mali brežuljčić na mjestu, koga su se djeca i babe u selu već od pamtivijeka plašili. Pričalo se, da je tu zakopan neki čovjek i da se noću vidi plamen, a više njih se je klelo, da su tu noću čuli podzemno kukanje. Noću bi se svi bez izuzetka krstili od straha prolazeći kraj Zdenčine.

Drugi dan kazao je, da mora u Lenedu starome Švarcu, a pošao je u Zagreb na rudarsko satništvo. Srce mu je kucalo od straha, dok se je penjao po mračnim stepenicama u kancelariji. Gledali su ga kao čudovište, ali nitko nije bio zatražio koncesije za bitumene u Nelendišću. Htio je pokriti samo jedno polje, ali inžinjer mu se nasmijao i nagovorio ga, da kad već riskira, neka uzme barem dvije stotine i pedeset polja. Svako je stajalo osam kruna. Sve je išlo tako brzo i glatko, da se je Tomi vrtjelo u glavi, čuo je gospodina Adama, kako u svom dubokom basu govori malome Fricu: »Objesit će te!« Gotovo čitavo vrijeme proveo je na kolodvoru čekajući vlak, kao da se preplašio grada.