moja Jagica. To je ono. Kaži mi po duši, kako da se razdieli moje blago po smrti? Svakomu pol? Tebi pol i Jagici pol? Jagica je moga roda, al ti — stran čovjek — ti si to privriedio. Krivica bi bila, da dam jednomu ili drugomu sve. I ja si sto puta rekoh: Nek se nedieli. Pa kad je jedno, blago, nek budu i baštinici jedno, nek se sdruže Jagica i Ilija, kako to sveta mati crkva dopušta. Ti, moj dragi, nisi rodjen za fratra, a i od Jagice težko da će biti opatica, pa kad si ti mužko, a ona žensko, za što nebiste mogli biti jedno i blagoslovi Bog! Ja te nesilim, jer je srdce vražki gospodar, koje nezna za regule, al ako mi Židov nije prodao krive očale, mislim, da je tebi vrlo drago, da zidar nije zagradio onog okna prema dvorištu, a Jagici, znam, bilo bi još draže, da okno nema bedaste gvozdene rešetke! Sad govori ti!«

»Eh!« priskoči Ilija k Vidu, »šta ću Vam reći, već da Vam Židov nije prodao krivih očala, i da Vas ljubim u poštenu ruku!«

Za tri nedjelje orila se Vidova kuća od veselja, da se je stari krov silno klimao, a još silnije gospodar Vid i senator Ilijašić, debeli kum. Ilija se i Jagica uzeli, a Imbrica je javno na Harmici izjavio, da je mogao dobiti Jagicu, al da je nebi htio uzeti, da su mu pridali pol carevine!

»Kiselo groždje!« reče »zeleni medjed«.

V.

Već je trava rasla nad poštenimi kostmi starca Vida. Vriedna ta duša uminu u drugi sviet, smiešeći se sreći svoje djece — Ilije i Jagice.

»Djeco moja!« reče dan prije smrti, sjedeć na postelji, »znam, blizu mi je kraj. Dà, dà, ovo moje staro srdce sve manje i manje kuca. Šta ćete? Čovjek je kao i ura. Dok je nova, vrte se kotači, da je veselje; ali kad se kotači, kad se zubi na njih iztroše, stane ura, pa toga urara neima na svietu,

page prethodnih