na tvojoj tamburici popucale. Fin si tić, i znam, koga je ta tvoja tanka popievka išla. Ali, ali, dragi moj Imbrice, kos je ostao bos, a brijač nikad od sapunice dalje. Šta ćeš? Tako ti je sudjeno. — Je l tako, prijatelji,« okrenu se »zeleni medjed« ostalim gradjanom lupnuv se po trbušini, »izijo Imbricu morski rak, izijo ga morski rak!«

Dok su vriedni »purgari« glasovitim smiehom potvrdjivali istinu rieči »zelenoga medjeda«, odjurio je Imbrica biesan, viknuv, da je nezahvalna »zagrebačka bagaža« zaboravila njegova velika dobročinstva, što je po svoj prilici značilo toliko, da je Imbrica Zagrebčane već dugo vremena brijao.

Ilija, inače čovjek vrlo živ i okretan, vladaše se vrlo mirno i čedno. Ako nije po trgovačkom poslu putovao van Zagreba, stajao je od zore do mraka u dućanu, radeć neprestano i provirkujuć samo kadkad iz štacuna na okno, sto je prama dvorištu. Jagica nasuprot sjedila je vazdan do prozora svoje sobice u dvorištu za vezivom, i dolazila je često po kojekakve sitnice u dućan. Šta ćete? Sto i sto puta čuješ i čitaš: »Bio čovjek, bila djevojka; pa se to vidjelo«, pa — Jagica djevojče jako i rumeno kao i jabuka, u nje srdce upaljivo kao slama, a u Dalmatinca do dva živa oka, reć bi do dvie žive žeravice. K tomu bijaše siromah Dalmatinac sam odkinut od svojte, u svietu srodnu, al opet tudju po navici i živovanju. Uzdisao je radeć cieli dan, a sada mu se opet zaželjelo ljepote i milote, Vid i Babika pako bijahu starci. Je l čudo, da se tu sbilo, što je već sto puta bilo, ponajprije trenom izpod oka, plaho iz busije, a poslije sve jače i jače, — kako to biva od starine; — ali opet nereče jedno drugomu ni cigle besjedice. Jednog dana nadjoše Jaginu majku u postelji mrtvu. Tu je bilo plača i suviše, a Jagičino srdce se pri tom još više razmekšalo; suze uminuše, al srdce je ostalo meko, i Jagica je stala gospodariti u kući glave poniknute, oka mutna, jer joj, kako joj mati umrie, bijaše u kući pusto, vele pusto. Starac Vid hodio je po kući kao bez glave,

page sljedećih