Žena: »Ja ću već sve dobro urediti, ne boj se.«

Čovjek: »Ali ja se ipak bojim, da neće sve biti u redu. Pazi dobro na madrac, znaš da feder pol metra visi van. To moramo odmah navečer popraviti. Ti boga, pazi na uru!«

Žena: »Sve će biti u najboljem redu. Nismo jedan put selili.«

Čovjek: »Dobro, da vidimo.«

Čujem korake, koji sve bliže idu k meni. Nešto me je zaljuljalo. To čovjek oblači kaput. Opet me u mraku džepa uhvati strah. Osjećam, da se nekuda uspinjemo. Zrak postaje mnogo svježiji. Čujem oko sebe ljudske glasove i štropotanje kola. Mi smo, posve stalno, opet ušli među ljude. Pomičemo se dosta brzo i buka oko nas postaje sve jača. To smo mi sigurno opet ušli u velike i bučne ulice. Čujem nemirno zvonjenje i trubljenje. To se dozivaju ona ogromna kola bez konja, koja su me uvijek tako plašila i pred kojima i sami ljudi bježe na sve strane. Čudno je ovako u posve tamnom džepu slušati tu ludu buku grada. Mi se pomičemo brzo, a to znači da moj čovjek nekuda žuri, pa sigurno pravi velike korake. Dosta dugo već prolazimo tim bučnim ulicama i od sve te buke moje se misli nemirno komešaju, a i moja tjeskoba u mraku džepa sve više raste. Kuda me taj čovjek nosi? Što me tamo čeka? Hoću li još vidjeti svoje polje i hoću li se još mirno sunčati na kelju?

Buka više nije tako jaka. Sigurno smo ušli u manje ulice. Pomičemo se sve brže. Nedaleko od mene je zalajalo pseto. To me sjeća sparnih popodneva u mome polju, kada pčele umorno zuje, a daleko iz sela se čuje lajanje pseta. Sate i sate je lajalo pseto, a sunce se spuštalo sve niže, dok nije nestalo među stablima šume, koja su postala tamno crvena kao da čitava šuma gori. Koliko puta sam gledao taj prizor i radovao se životu, a sada se droncam tu u mraku džepa i od toga ljuljanja mi je već postalo zlo. Buka postaje sve slabija i slabija. Možda smo izašli iz grada! Pograbi me silna radost! Moje polje! Moj tihi mirni živote! Možda ću se još spasiti?!

Išli smo još neko vrijeme, a onda je moj čovjek stao i ja sam čuo kako je počeo otvarati neka vrata, a onda je njima zalupio. Pomaknuli smo se još nekoliko koraka, a onda sam oćutio, kako se strašno strmo uspinjemo. Tada smo stali i ja sam osjetio, kako čovjek svlači kaput. Onda sam zajedno s kaputom pao na nešto tvrdo. Opet strah. No u mome je

Next page