Odahnuvši, gotovo presretan Kapara ga ohrabri:

— Tebe će zaklati, a misliš li da mene neće? Ni onaj pas na dvorištu, ni on se nije predao a bio je na lancu, pa zašto da se mi predamo?!

— Da se zakopamo? — predloži brzo domobran.

— A dođu li po sijeno?

Domobran širom otvori usta... šta će biti ako netko od ustaša dođe na sjenik, on to nije znao. Sama pomisao na takvu mogućnost prelazila je njegovu maštu. Ali zašto da ih čekaju ovdje? Ako imaju konje, doći će po sijeno!

— Da idemo u staju, da legnemo u jasle?

U jasle? Ideja nije bila loša i Kapara pristane. Možda je to najbolje, ta tko će ih tražiti među kravama u jaslama! Ne gubeći vrijeme, dade domobranu znak da krenu. Poravna šljem, pritegne opasač i, držeći nož spreman u ruci, pođe prema ljestvama. Tog časa pred vratima začuje psovke i korake. Jedva su dospjeli da se bace i pokriju s nešto malo sijena. Netko otvori vrata i uđe. Snop svjetla nagovijesti dan. Taj koji je ušao uputio se odmah k ljestvama i bez okolišenja se počeo uspinjati. Kapara stavi prst na usta upozorivši domobrana da ne pisne...

Među frljcima pojavi se najprije šljem, odmah zatim nečije mračno lice, pa ramena, pa karabin. Uspevši se, ustaša zakorači i ostane načas stajati dok mu se valjda oči ne priviknu na tamu. Zatim raširi ruke i sagne se da dohvati sijeno, ali čim se sagnuo, odmah ga Kapara dočeka u zagrljaj! Ljevicom ga stegne ispod šljema i odmah mu začepi usta. Snažnim ga zamahom obori i duboko mu u leđa zabije nož...

Disali su teško. Klečali su pored trupla i brisali znoj.

— Nije se mnogo ritao! — šapne Kapara.

— Nije ni mogao kad sam mu držao noge.

— Ti si mu držao?!?

— Ja.

Kapara zine od čuđenja. Eto, zamalo te ne ubih nedužna čovjeka! Tako je malo trebalo da ga lišim života, sve je o niti visilo, umalo ga nisam nožem, a on

Next page