i, videći da je krava tu, seljak nas uvede u kuću, stavi pred nas bocu rakije pa ode na sjenik po mitraljez. Nešto se dulje zadržao i dok se vratio, moj je stric ispraznio bocu. Ispraznio i opio se na brzinu. Dakle, seljak se vrati, mi njemu kravu, on nama mitraljez, ali odmah napomene da ćemo kravu morati otjerati na kraj sela njegovu sinu jer nije zgodno da krava bude tu. I tako krenemo nas dvojica, stric i ja, puškomitraljez i krava... Idemo, idemo, kad usred sela evo pred nas žandara! — Stoj! — vikne moj stric. — Tko ide?! — Žandari, iznenađeni, stanu kao ukopani, a jedan od njih odgovori: — Ovdje hrvatski oružnici, tko tamo? — Moj stric se nije zbunio. Onako pijan vikne otresito: — Gospodo hrvatski oružnici, izvolite se ukloniti, prolazi narodna vojska! — I dum...! Pusti rafal, žandari pobjegnu, a krava ni da bi repom. Prava partizanska krava! Ja se u ciglanu nisam više vraćao. Mitraljez na rame i pravo u odred. Evo me u brigadi s tim istim mitraljezom. To je sve.

— A onaj Polšek, tvoj stric, šta je bilo s njime?

— Živ je i on. U Križevcima svi znadu o tom mitraljezu i kravi.

Kapara se opet javi: — Nešto si izmislio, nešto si dodao, ali događaj je zanimljiv. Tko je slijedeći?

Delegat upiše: »Martin, šofer, krava ga dovela u partizane!« — Zatim svrne pogledom da vidi tko se još javio za riječ. Opazi Kočijaša kako već spreman stoji i čeka.

— Drugovi, meni je ime Bezjak, ali me svi zovu Kočijaš jer sam dvanaest godina služio kod popa i bio njegov kočijaš. Tamo sam naučio: »Sve šta nam treba bog nam šalje s neba!«

— I bombe?! — upadne Kapsula.

— Ne smetaj! — upozori ga Kapara.

— I bombe... Najprije sam bio ministrant, a poslije sam radio u štali, timario blago i postao kočijaš. Koga sve ja nisam vozio popu i od popa! Ja sam, drugovi, vidio rimokatoličku crkvu iznutra, onako iz trbuha! Kad su partizani prvi put došli u moje selo — a to je Peljanec, baš na samoj Dravi — ja sam odmah zapregao

Previous page

Next page