– Od preklani ...

– Pa neka mi ostane par dana ... da mi uredi obor ... a?

– Neka, gospodaru – razveseli se Mrko, misleći na manji dug advokatu.

– Dobro, benissimo . A kad ste pozvani opet, kad je ročište?

– Dvaest i prvog veljače.

– Tako. U redu. Skovat ćemo i mi utuk! U zdravlju pošli! – pozdravi ih Kalkić. —Bravo, slušaj, reci Blažu da mu neće biti loše kod mene, obiknut će, bit će mesa ...

Mrko je sjeo pred cjepača i vikao mu razvagaljenih usta. Blaž je tresao poslušno glavom i kesio dobroćudno reckave zube prema Kalkiću.

– Tu ćeš spavat – pokaže mu Kalkić drvarnicu, kad su seljaci otišli.

– Onću, onću – promelja Blaž.

– A sad cipaj! Poslat ću ti užinu.

– Onću, onću! – nape se i tako udari, da se oštrica zabi u panj i zadrhta.

Kalkiću je kuhala Pera – trećoretkinja, koja je davno došla sa sela, ali nije izgubila seljačke navike. Znala je kuhati samo “lešo i pečeno”, sa zelenom salatom i krumpirom. Nagađa se da mu je od nje i potekao nadimak Musa, zbog često namušenog lica na njene preseljene splačine, koje je morao gutati.

Ušavši sad u kuću nije se kao obično rogušio: “Pere, je li gotovo?”, već je uzeo kazališni dalekozor, popeo se na tavan i odmaknuo bršljan s malog prozorčića, kroz koji je provlačio ruku da uhvati goluba u golubarniku. Primakao je staklo očima i iz te vrapčije perspektive detaljno pratio novonajmljenog slugu. Blaž je soptao i lizao znoj, zurio u vrata odakle bi mogla da dođe obećana užina, i šuštao. Nacijepao je velik kup drva.

Pas ga je iz kuta napeto motrio na zategnutom lancu i nestrpljivo cvilio, a kad ugleda Kalkića, gore pod strehom, nakrivi glavu i zavesla repom.

Kalkić siđe u kuhinju.

Next page