Glava mu je pala preko ruba klupe i dotiče se gotovo tla. »Vide«, reče uspravljajući šiju i krsta, koja su ga zaboljela od tog neprirodnog položaja, »kakav sam samo ružan san usnija!«

Zaprašena žarulja u mrežici od žice još uvijek jadno sja ponad njegove glave. Psi, probuđeni jedamput, ne prekidaju više ni za trenutak bjesomučnog laveža što ori i odzvanja kao da je čitavo udruženje provalnika nahrupila u gradić; gdjegdje zalupi prozor, škripnu vrata: to oprezni domaćin u gaćama izlazi na dvorište, obilazi staju, kotac, kokošinjac i ostale zgrade gdje čuva bilo kakav imetak, i kad pronađe sve u redu, mokri nasred dvorišta i psuje u pol glasa: »Pst! Čkomi! Vrag ti gubicu dal!« Od toga laveža nekakva uznemirenost i metež zavladali u komorama gdje spavaju snaje, kojima su muževi u soldačiji, i kćeri, koje su već dovoljno odrasle da im više nije potrebna majčina paska; po tim komorama tu i tamo čuje se prestrašen šapat (nakon dubokog i spokojnog disanja), bunovna muška kletva, šuškanje odjeće koja se na vrat na nos navlači u mraku, štropot kakav nastaje kad netko naglo ustaje iz kreveta, pa skok bosim tabanima, a neko će se žensko lice s raščupanom kosom nagnuti kroz prozor i prisluškivati koracima što se udaljuju. »Vražji cucki! Koji im je norc samo došel?« Čut će se uzdah. Zatim glasno zijevanje. I raščupana će glava iščeznuti s prozora bljesnuvši na trenutak bjelinom oblih ramena i lakata. Psi, uznemireni još više tim tajnovitim gibanjem, šaptanjem, cmokanjem na brzinu, koracima koji se šuljaju, pucketanjem grančica u živicama i drugim tajnovitim šumovima, razdirat će pluća bjesomučnim i glupim lavežom koji baš nikome ništa ne koristi. Oni koji su se probudili okrenut će se na drugu stranu i opet zaspati.

Ilija Komarica vukao se kući posred ceste iznemoglo i jadno. U duši mu bijaše teško. »A čemu je

Previous page

Next page