uzburkanoj vodi. Ilija Komarica bodro korača tim trgom; on korača, ali tlo mu ispod nogu bježi nekamo, s mukom hvata ravnotežu posrćući i lamatajući rukama, a vlastita sjena avetinjski poigrava oko njega.»Ništa, ništa, prijatelju! Stići ćemo mi već onamo kamo smo naumili. Dakako da ćemo stići!« govori sam sebi i hvata ravnotežu koju nikako da uhvati. »Neka nam svi đavoli stanu na put, je li tako, mi ćemo ipak stići tamo kamo smo naumili! Jest! Neka svi vrazi dođu iz pakla, stanu evo ođeka na trg, neka psiču, duvaju, bljuju vatru, tresu kućama i zvonikom i neka izmišljaju svakojake đavolje majstorije, koje samo mogu izmisliti u svojoj crnoj glavi, mi ćemo ipak stići tamo kamo smo naumili! Je li tako? Ne bi ja Ilija Komarica, ako...« No đavoli zaista stanu stizavati. Pojedinačno i u čoporima. Raznih veličina i oblika: od velikih, rutavih, dostojanstvena držanja, očiju kao žeravice, do sasvim majušnih, nalik na štakore, samo što su mjesto životinjskog imali ljudsko lice; čitav trg zavonja na sumpor i katran. »Ajoj, majko moja!« jaukne Ilija Komarica i zakopa lice u dlanove, a crna žgadija (o, užasa!) nadire sve bliže, tiska se oko njega u zatvorenom krugu iz kojega nema izlaza. Osjeti, kako mu ledeni znoj teče niz leđa. Tada se iz gomile odvoji golemi jedan vrag (valjda njihov kralj ili poglavar), prilično star vrag, jer mu dlake na tijelu bijahu sijede, i veoma debeo: trbušina mu se napela kao bubanj sve do brade, pa mu zbog te trbušine noge dođoše odveć tanke, poput krakova u žabe. Primakne se, isplazi dugi, vatrenocrveni jezik, obliže njime usta od uha do uha i progovori iz takve blizine, da je žandar osjetio zadah na mrcinu iz njegovih ralja. »No, sada ćemo te pojesti, Ilija«, reče taj debeli vrag. »Dosta si zuluma učinio u životu. Ispeći ćemo te i pojesti. Je li tako, braćo?« A braća u jedan glas: »Tako je.« Žandar životinjski drekne i probudi se.