ajde, fala bogu mislila sam: neka se naspava, pa ujutro ćemo vidit. Kad ti neku uru noći — budna ja bome svȇdno kȃ i sad...

No Šime ne sačeka konac. To je bilo presporo za njegov nemir.

— He, što ćemo! Dogodi se tako, pa eto!... Fala bogu kad nije gore.

— A kud ćeš gore, sinko moj! Ja se tebi čudim...

— A što? Bolje i tako nego da je, recimo, skočio kroz prozor, ili kidisao na koga. A je li bija don Marcel? — Bilo je očevidno da i to već zna.

— Bija je, bija, — Pa što kaže?

— A što kaže! Kaže: strpiti se, ufati se u Boga...

— A bome, što će drugo i reći! Kȃ pametan čovik.

Ušepesao se gore dolje po uskom dućanu. Vinko se skrasio u kut, sjeo na vreću soli i odatle žmirka i šuti, pun one tihe, hladne i iscrpne radoznalosti svojstvene kratkovidnim ljudima. Oči su mu bile usađene nablizo na uskom i oštrom licu, što mu je zaslužilo nadimak »Dvociva«.

Šime prekinu šetukanje i stade pred majku.

— Onda, 'oćemo li?

Stara se začudi.

— Što?

— Sve polako, lipo, pa s njim gori (— pokaza nekamo podbratkom; to je značilo u odnosno odjeljenje bolnice —). Pa ga tamo lipo smistiti, priporučit ga bolničaru pa mu poslin poslat ručak...

Majka ošinu sina zavrzana, hladnam pogledom. Usta joj ostadoše malko otškrinuta, a visoka, energična gornja usna lagano joj zadrhti.

— Ma što govoriš!