naših drugova. No na ulici nema već nikoga. Svalili se u jarak, i po glasovima, razabirem, da to naši love žandare. Borba je trajala svega nekoliko minuta, i malo iza toga dovedoše ih redom: žandarmerijskog satnika, sedamnaest žandara, a donesoše i dva nova puškomitraljeza i osam karabina. Pored toga dovukoše hrpu odjeće i obuće, što su je na brzinu skinuli s poginulih žandara.

Napunila se kuća Nikole Badovinca. Gleda stari žandare, gleda one krvave tragove na šinjelima i cokulama, plače slomljen i nema više ni toliko snage, da pita, gdje mu je sin. Politički delegat u vodu, crvenokosi mladić Fabijan, pun sunčanih pjega na licu, smješka se i govori:

— Ma eto, druže komesaru, ja sam baš htio k tebi, i bio sam već blizu kuće, kad pogledam: nekakva kolona preda mnom. Pitam ja njih: Koji ste vi? — a oni stali, vrpolje se nešto. — Mi smo ophodnja — javi se jedan od njih, a meni odmah sinulo. Izvučem pištolj i tras, tras po njima. Netko od naših udario bombu i sa sviju strana drugovi raspale po njima. Sreća je bila, što su se naši već povukli u selo, misleći, da banda više ne će doći, a znaš, oni nisu ni došli pravim putem, Miloš je njih proveo ispod vrtova, te oni izbasali ravno nasred sela, gotovo ušli u štab.

Priđe nam stari Nikola i samo će kroz suze:

— Živ?

— Živ je — odgovori mu Fabijan — eno ga tamo u mitraljeskom odjeljenju.

Stari je zaplakao još jače, počeo nas grliti. Sjetio sam se, da su u drugoj sobi ostali sami žandari s partizanima, i, bojeći se zla, potrčao sam onamo. Dakako, stigao sam prekasno. Žandari su već bili bosi, u gaćama i košuljama. Oko njih natiskali se borci, neki sjeli na

Previous page

Next page