starac u ovih nekoliko sati! Jučer: žandari u kuću — zlo! Onda: susret sa sinom u zatvoru — još veće zlo. Spremio bi, danas večeru, odojka bi zaklao, vino bi posudio, sve bi on dao žandarima, samo da im zadovolji srce, da pomogne sinu jedincu. Vratio se kući, ni legao nije — a mi uskrsnuli od mrtvih. Još jedan strah i još jedna nada, možda posljednja nada sinula je u starcu, no i tu mu slomiše drugovi, brzo i okrutno. Kad je jutros dočuo, da idu žandari, a pred njima Miloš, izišao je na dvorište i naprezao oči, da vidi i da prepozna rođeno dijete. Neki partizan u prolazu reče: — Gledaj ga samo, gledaj, sutra ga ne ćeš gledati! — Dugo je zatim starac plakao. Strašne su to bile riječi, no i pored toga ostali su još drugovi kao posljednja nada. A kakva je to mogla biti nada? Zasjeda je postavljena, i oni će sigurno naići. U prvom plotunu past će vjerojatno i Miloš, no, možda, ipak ne će. Možda drugovi baš ne će u njega gađati, možda će se Miloš baciti na zemlju, i kad drugovi izvrše juriš, on će poskočiti i viknuti: — Ne pucajte, drugovi, evo, to sam ja! — Možda će ipak ostati živ. Možda će ga drugovi spasiti, iščupati iz ruku onih ustaških krvnika, a onda, kad bude tu, tu pod ovim krovom, otići će — on, otac — u štab odreda, bacit će se na koljena i zamoliti drugove za milost. Ne će ga valjda osuditi na smrt, ne će ga valjda ubiti, pa on je njihov, i pošao je s njima, samo eto, slabić… ali popravit će se on… samo neka dođe, oprostit će mu oni, dobri su oni, dobri su oni — drugovi.

U taj čas u blizini kuće odjeknu hitac, onda još jedan, a zatim grunu bomba, potrese čitavu kuću. Dohvatim brzo pušku, zgrabim fišeklije i potrčim na dvorište. — Ah, došli su — šapćem sam sebi, drhtim od sreće i hitam tamo, odakle se čuju bojni poklici i juriš

Next page