— Tako je! To mi se pijaža, — i Milivoj potapka kapetana po ramenu. — S krcanjem bit ćete gotovi večeras, i valje hote ča. Va Jadransken moru nemojte niš poduzimat, bolje i spretneje za spašavanje bit će van na afričkoj obale. Glavu svoju i ljudi čuvajte, drugo se vas ne tiče. Mesto Štiglića dobit ćete novog makiništu, vašeg patriotu Luku Pavletića. Kad se sretno vrnete, poć ćemo po novi, veći i brži »Vihor«. Sada Bog i srićno!

— Bog — reče neodlučno kapetan Stipe. Milivoj se obuče i ode. Stipe je još ostao neko vrijeme dok uredi račune sa činovnikom u pisarnici i da se opskrbi za put.

Iste večeri do kasno u noć čekala je Zlata kapetana Stipu, ne će li se vratiti kući ili barem reći, ako ne njoj ono djeci zbogom. Sate čeka u kuhinjici muža, njega nema i nema. Rado bi išla pitati nekoga u selo: je li ga tko vidio i jesu li otputovali, ali se boji i stidi, radi toga ustrajnije čeka. Dok je Zlata u svom seocu u kuhinji čekala i pokraj petrolejke radila ručni rad, dotle je kapetan Stipe na »Vihoru« davao posljednje upute za noć. Parobrod je izišao iz luke i punom parom rezao uzburkano more u zimskoj noći i žurio prema Velikim vratima. Strojari su se čudili ovoj neobičnoj žurbi. Mnogi su mislili da se kapetan Stipe sada na »Vihoru« osvećuje radi sinoćnje svadje, o kojoj su svi znali, jer je to marljivo razbubnjao po brodu Luka. Časniku je bilo čudno, što nije kapetan Stipe, po starom običaju, razgledao brod i tovar, uz to što nije došao do njega na komandantski most, nego se odmah nakon izlaska iz luke uvukao u kabinu i zatvorio zajedno sa svojim mislima.

Bili su nekoliko dana na moru. Kapetan Stipe nije napuštao kabinu bez velike potrebe. U nju mu je konobar donosio hranu, jer nije te dane ni jeo, kao obično, s ostalom posadom u blagovaonici. Medjutim ovo izbivanje kapetana Stipa iz blagovaonice se tim

Previous page