— Brato, Brato, volim te, volim te, volim te i uvik ću te voliti. I kad narastem, i onda ću te voliti, i onda ću biti veliki, veliki Hrvat, veći neg ti, i veći neg Tomica...

Onda je uzeo snopić žita i potrčao što su ga noge nosile. Mali Pajo je trčao, a ja sam gledao za njim, sve dok ga nisam izgubio iz vida, jer je skrenuo u sokak. Pod pazuhom je držao žito, i ja sam još jedanput požalio, što nisam slikar.

Nana, Baćo i ja smo išli polako i bez riječi. Svi smo bili umorni i svi smo mislili svoje misli. Bili smo tako tihi i zamišljeni, a ja sam znao, da smo svi radosni i radi nas samih i radi dovršene žetve i radi lijepog žita. Ja sam poslušao zov žita. Moja duša je bila radosna, a moje tijelo slomljeno i umorno. Ja sam radio, pa sam se umorio. Ja sam radostan, jer me je zvalo žito mojih ravnica.