Zar mislite, da bi dobri Bog dopustio tako žarku ljubav u srcu momu, da mu nije po volji? O Marjeto, ne bojte se grieha, on nije u našoj ljubavi, — on je — vjerujte mi — mnogo prije u nemilosrdju, kojim mi ljubav kratite.

— Čezare — ne mučite me; — tà velite, da me ljubite! Kako možete onda — oh Čezare — ja sam biedna —, i ona od suza nije mogla dalje. Snažnom bujicom provali iz njenih grudi dugi glasni plač.

Čezar se prikuči k njoj. Dirnut i duboko tronut hoće ove dragocjene suze da sustavi, briše ih dršćućim rukama, šapće dobre utješljive rieči i molitve; obuhvaća nježno njen tanki pâs, dok ga ona nemoćna jedva slabo od sebe tura; on se baca na koljena, dok ga ona milim žalostnim glasom zaklinje, neka joj se smiluje i neka joj ne otimlje duše; cjeliva joj skute i rub odjeće, sakriva svoje vruće čelo u mrzle njene ručice, — on se od uzrujanosti sav trese, a ona svakim mahom više plače i ne opaža, da joj svojimi cjelovi briše guste suze, da u strastnoj zaboravi čas se ustima dotiče kose, čas poniknutog joj vrata, čas bielih ramenica i okruglih grudi, koje pod žarom ovih cjelova zatrepeću, — i proliju se njima lastovni sladki srsi.

— Sa mnom — sa mnom — klikne najposlije strašnim, divljim i pobjedonosnim glasom Čezar te snažnim ko ocjel tvrdim mišicama pridigne ljubljenu ženu u ogrljaj svojih herkulskih grudi i pokroči žurnim skokom k vratima.

— Ne — ne — Čezare — ne! — mogaše tek zajecati Marjeta, nu u tili časak shrva ju sladka nemoć i posve občara kries plamenih zjenica krasnoga razbojnika, kako no se grlica omamljuje pod snagom blieska sokolovih očiju.

* * *