svršio u ludnici. Napokon čovjek, koji se znade cieniti — svakako mora da silno trpi. —

— Istina je, i ja Vam rekoh, da trpjeh — oh — i koliko trpjeh. Napokon — bio bih ili luda ili tartif, da niečem ili da mislim, no da —, da ne bih znao, da niesam bas zadnji i baš najgori. Znadem, da nešto valjam i da me upotrebljavaju, o i kako upotrebljavaju! A to mi i priznaju. Koliko puta malo da niesam zapao od jada u suze i u očaj, kad vidjeh, kaki ljudi napried jure bez znanja, bez značaja, bez kreposti. Ali ja ne krivim s toga ni ma koga. Taki je sviet i život. Ako si dobio nešto soli u glavu i nešto srca u grudi — eh, onda trebaš da si osobite sreće, ako hoćeš da se proturaš u množini tih silnih klipova, koji ti se stavljaju pred noge u obliku laži, u duhovima srednje ruke, u interesima slabijih, u protekciji — eh — tko bi nabrojio sve neprilike i suprotivštine. I opazio sam često — vrlo često, da ne treba da imaš neprijatelja il protivnih prilika il tako šta. Često od zla slučaja ili bolje da kažem, od zle sreće, pa ti nasjedneš i nikud dalje! Zavisi Vam, da što postignete ili da dodjete na slavni glas, od slučajna posla, koji Vam dopadne ruku, od mjesta, u koje Vas je udes bacio. Što ćete tu ljude kriviti? Vjerujte mi — ja sam star i prošao sam unakrst cielu zemlju i doživio mnogo toga, — pa sam se uvjerio o nekoj tajnoj sili, koja prede posve po svojoj volji i sasvim samostalno od naše logike — naš život — život pojedinca i život naroda. Sve — kao da je odredjeno!

— Ta — nemojte — Vi ste gotov fatalista — prekinem ga živo i sa smiehom.

— Niesam fatalista — al napokon ne bih se plašio niti toga naziva, — odvrati i on na polak u šali. — No — šalu na stranu. Vjerujte mi, da ima nebrojeno mnogo tajnih dosele još ni od znanosti ni od filozofije

page prethodnih