— Ma naravno. Niesam ja gazda ovdje — no ste Vi. A i bit će mi baš milo.

Za čas stupi u sobu starac. Sad sam vidio, da mu je lice nabrano i masti žučljive. No neka smirena blagost prsila je iz njega. Makar je nekako pritišten, gotovo pokoran izgledao, opet je i neko dostojanstvo bilo u njega. Nije započeo razgovora, već je u donjem dielu sobe šetao iz jednoga ugla u drugi s položenim u natrag rukama i stupajući čvrstim polaganim korakom.

David dodje u sobu i upita ga, da li želi uzeti objed?

— Objed? — Jest — jest. I molim Vas, dajte kočijašu litru vina pa nešto mesa s varivom. A što bi za mene bilo?

David mu nabroji sve, što ima u kuhinji. Starac ga sada tačno i oprezno upita za pojedine ciene. Onda se još nekolikoputa prošeće od jednoga ugla do drugoga, dok najzad izabere najjeftinije jestvine. Sada odmah sjedne za stol. Za kruhom segne i prije donesene čorbe, no opet ga nije tim niti časkom ostavio njegov poštovani izgled.

Mene se sad još više simpatično dojimaše. I ne iz puke dosade ili iz puste znaličnosti, već baš iz simpatije ja mu se približim i počnem s njime razgovor. Kažem mu svoje ime i svoju nepriliku. On se nešto smeteno pridigne sa stolice, pruži mi ruku i predstavi se.

— Ja sam dr. Maljević, sudbeni pristav.

Moram priznati, da sam se posve zadivio.

Taki starac — pa istom na najnižoj ljestvici činovničke hierarhije! Pak — čovjek doktor — naobražen dakle — a toga nije u izobilju u nas! I starac mora da je opazio moju zadivljenost.