očišćene, od tijela prebačena s onu stranu životnog međaša! Ili možda ne? Možda čovjek mora biti na ničijoj zemlji dok mu se posljednja želja ne ispuni, dok se na neki način ne pozdravi s onim što je u toj dolini suza najviše volio. Usto mu pade na pamet i učiteljev prijekor, koji je možda bio i proročanstvo.

– Šimice mala… – zazva dvadesetogodišnju curicu-siroticu što je lani uzeše da im ostarjelima bude pri ruci, a da i sama uz njih malkac čestitije preživi.

– Što ti treba, djede Matane? – upita Šimica ulazeći u sobu.

– Šimice mala, milosrđe veliko, samo mi ti možeš grešnoj duši pomoći po proročanstvu učiteljevu.

– Ako je za dušu, djede… samo reci kako!

– Veliko je prokletstvo na meni, milosrđe moje… Ne mogu ti se s dušom rastaviti dok mi se dlan na mladoj ne ovlaži. Ded širni noge, dušo samaritanska, da je na dlanu vagnem i mrvicu na njem podržim.

Na to će ona prostodušno:

– Vagni, djede, i podrži, samo mi je nemoj oštetiti, grehota je. Može Bog dati da mi u životu bude valjala.

Nu kad ni to ne pomože, Potrka izgubi i posljednju nadu da će nešto drugo pomoći, te poharan leže nauznak, odbi jiće i piće, i riječ svaku.

Zaleža se. Nu kad ni treći dan ništa ne okusi, Nuša – kao da je prozrela njegove tajne samoubilačke nakane – sjede do uzglavlja i stade mu milovati ono nešto vlasi po golu tjemenu:

– Samoubojstvo povoljno… to ti je, sunce moje, grijeh veliki i suprotiva Duha Svetoga. I nije što ćeš duši svojoj nahuditi i u škrgut je zubi srondati, već ćeš i nas osramotiti: nit zvona, nit molitve, nit sprovoda, nit groblja… već ko pašče u jamu, pod gomilu! Ne pitaš se što će na to djed Kikaš?

Potrka ne odgovori niti progovori punih deset dana, ali otada uzimaše i jelo i piće: nisu šala muke paklene, a bogme ni gomila u grabovini bez križa i znamenja. Nuša bi noću ležala uza nj, milovala ga i tetošila, šaptala mu riječi pokajničke i one tepave, i svako bi jutro ustajala još više umorna, razočarana i uvrijeđena njegovom upornom šutnjom.

Jedanaestog dana već se bijaše uvelike razdanilo i sunce poskočilo dobra tri sežnja od obzorja, a Nuša još uvijek leži do njega, leži i ne ustaje. Ručeno doba, Nuša ne ustaje. Čobani

page sljedećih