Škoda j’ zlo doteći, a sramota odsvude
Vridnu mužu reći: “Ne mnah da to bude.”
To viteštvo stvoriv naši iz Sigeta,
Gospodski se odiv, ne kakono četa,
Da kako očite vojnike operni
I mnogo čestite vitezi nezmerni.
U bubnji udriše plin sprida goneći,
Robje ko dobiše vezano vodeći.
K Sigetu čine put na konjih, bugareć,
Pišci pripregnu skut u kopus udareć.
Niki tiho jaše, po vojski pogleda,
Niki hazdij baše na sebi razgleda.
Pri nikomu skakne bedev tere harče,
Željan da se zmakne ter da se postarče.
Niki konja spinje ter njim čini kruzi,
A konj se propinje čineć strašni pruzi.
Sa svim tim staviše pošten’ja svoga rad,
Kad se odpraviše, za stražu najzad
Sto pedeset kopaj; Patačić nad njimi
Svilan zlatom alaj nošaše prid njimi.
Gredu kako spira, nigdor se ne obzire,
Jer jim Bog da mira, ne bi jim potire.
Dojdoše k Sigetu, svak jih vidit želi,
Kako dobru letu ter jin se veseli.
Ta jim ruku skiti, ta di: “Dobro došli!”
Ta jih nudi piti kude su mimo šli.
Tomu primu brime blaga ko je dovel,
Tomu darže strime, dočime je odsel;
Tomu sablju odpašu, tomu odpnu ostrog,
Toga svilom pašu, zuju čizme iz nog.
Niki opočinu, niki ne odmilje,
Ide gospodinu Zrinskomu udilje
Tere mu se klanja; on jim ruke stiska,
K sebi jih priklanja i k sarcu pritiska.
Svakomu obita, ku god podobnu stvar
Od njega zapita, da će mu bit na dar.
Ta sablju ka brije noseć mu dariva,
Ta svilne hazdije ka zlatom prosiva,
Ta šišak železni zgar zlatom pokovan,
Niki mač bodežni, vas srebrom okovan.

page prethodnih

page sljedećih