— I kakova! — ustade odmah na to grof, uletjevši u rieč vicebanu. — Vražji bijaše posao s tim sotonama u ljudskoj podobi. Čim sam čuo za nesreću u Ravnu, podjoh medju svoje kmetove, pa ih uzeh nagovarati, da se sa mnom sdruže, pa da razbijemo i pohvatamo te palikuće i razbojnike. Ali moje molbe nisu pomogle i ja nategoh druge žice. „Vi morate, kamo vam ja zapoviedam; zar zaboravljate, da ste moji kmetovi?“ Seljaci kao da nisu ni čuli te zapoviedi. Mučali su kao drvo, i okrenuvši mi ledja, ostavili me sama. Odmah sam znao, da to ne sluti dobru. Malo za tim planu buna u Vrbovcu i moji vlastiti kmetovi upališe moje dvore. Bili su u zavjeri s ravenskim lupežima... To sam eto dočekao od svojih kmetova, kojim sam bio otac, a ne vladalac. Jedva da sam si biegom spasio život. Imam to zahvaliti slučaju, što sam imao bolje konje, nego što su u kmetova bili.

Zamor negodovanja i jarosti čuo se u dvorani, jer grof Patačić bijaše doista dobar kmetovima, pa oni nisu imali nikakova razloga buniti se proti njemu ili na nj mrziti.

— Tko, gospodo, nije vidio te biesne rulje, — produži Patačić, — taj si ne može pomisliti opasnosti, kojoj su vlastela bila izložena i koja im i sada još prieti.

— Ja to znam! — iztaknu se glasno Domjanić. vlastelin u Preseki, čovjek vremešan, suh, nemirnih, neprestano vrebajućih očiju. — I moj su dvor zapalili...

Grof Patačić pogleda mrkim, gotovo jarostnim pogledom Domjanića i prodera se na nj:

— Kojim pravom dižete vi svoj glas u ovoj skupštini? Čudim se, da ste imali lica doći ovamo. Gospodo, — reče sada grof ostalim skupštinarima, — ovaj je čovjek vrlo sumnjiv, da ortaci s kmetovima. Istina, kmetovi su

page prethodnih