Jake straže bijahu postavljene na svim gradskim vratima i u bedemskim kulama. Da bude još osbiljnije lice staroga slobodnoga grada, dovukoše na gradske bedeme nekake goleme stare topove, iz kojih se nije možda već sto godina pucalo.

Radilo se je malo i to samo za najveću nuždu; nu tim više pohadjali su gradjani krčme, koje su bile pune od rana jutra do kasne večeri. Poštovani meštri sjedili bi tu uz pune vrče staroga vina i pripoviedali uviek novih viesti o „mužkoj punti“ i trudili se, kako će dočekati ludu mužadiju, ako se usudi doći pod njihov slobodni grad.

Viceban Rauch, primivši pismo od biskupa, požuri se odmah u Zagreb. Biskup ga jedva dočeka. Jarost, koju bješe poćutio, kad su mu donieli prve glasove o kmetskom zulumu u Gradcu, još je sveudilj u njem kipjela.

— Šta će biti od toga, dragi Ivane? — bijahu rieči, kojimi dočeka biskup vicebana. — Nitko se ni ne miče u kraljevstvu, a te kmetske psine haraju i pale gore od Turaka.

— Umiri se, prijatelju! — odgovori viceban mirno.

— Evo sam došao, da se posavjetujemo, što da radimo.

— Posavjetovati se! — uleti mu u rieč nestrpljivi biskup. — To je sve liepo, ali deliberante Roma Saguntum periit. Mi Hrvati znamo samo viećati, a ne znamo raditi.

— Ali o toj stvari želim, da se vieća, — prekine biskupu rieč viceban, u kom je žestoka krv zaigrala. — Ja ne ću, da u toj važnoj stvari radim na svoju ruku. Hoću da sazovem konferenciju.

— Ali samo odmah, još danas! — reče biskup više molećim glasom, vidjevši, da se viceban ljuti radi njegova zanovietanja.