zaplakala... Plač ne pomaže... Fiat voluntas tua!... To mi se svidja, da mi se ljubezno smiešiš... vidim, da se veseliš dolazku...

— Moje dobre, milostive prijateljice! — uleti joj u rieč Gita.

— Sigurno! — potvrdi barunica. — Bijah baš u Beču kod sina Adama — (taj bijaše kanonik i referendar kod ugarske dvorske kancelarije), — kad sam dobila glas o smrti tvoga muža. Šta ćemo, imao je sušicu, tu nema pomoći... Bolje otići prije nego kasnije ad patres conscriptos... No htjela sam ti pisati iz Beča „condolentionales“, ali ti znaš, da nisam prijateljica tih ceremonija, — pa onda u obće rado ne pišem...

U to doletješe Jelena i Magdalena, vičući iza glasa; „Gospodja barunica, gospodja barunica!“ Kao nestašna vižlad objesiše se djevojke barunici oko ramena i stadoše ju ljubiti u ruke i u obraze.

— Mir, vi vjeverice male,... sada mi je dosta toga lizanja! — okosnu se barunica na pol u šali, na pol u istini na djevojke. — Laskaju mi tu i cjelivaju me kao da znadu, da nisam prazna došla. — U to segnu barunica u džep svoje oprave, odkud izvadi ukusnu škatuljicu. — Evo doniela sam vam iz Beča svakoj maleni darak, — govoraše barunica, otvarajući škatuljicu. — Nije Bog zna što, ali ćete ipak vidjeti po tom, da sam i na vas mislila... Ova je zlatna ogrlica za te, Jeleno. Prava venecijanska radnja... Uzmi... A tebi, mala, donesoh ovu narukvicu od pravih koralja... Sada idite... tu vas ne trebamo!

Djevojke, uzhićene dobivenim darovima, htjedoše opet da izljube barunicu, nu ona im ne dade k sebi. Sestre se na to uhvatiše za ruke i poletješe, da će na gumno.