su carevci suzbili spahije, nadjoše i Janka medju mrtvima...

— Što ga je tako uzrujalo? ... — zapita naglo Lucija grofa Hinka.

— Jedna viest... — odvrati Hinko i znamenovno pokaza pogledom na Rosinu. Lucija ga odmah shvati... Pogodila je odmah, da se viest tiče Rosine i da se radi o Janku.

— Diete drago, ne bi li otišla u drugu sobu... Imat ćeš tamo više mira... — uze Lucija nagovarati kćerku u namjeri, da ju odstrani iz ove sobe.

— Ne, ne, ne šalji me nikud majčice! ... — — protivila se Rosina, — Ja Vam smetam? ... Čula sam, što je Hinko rekao... I ja želim čuti viest, koja je tatu tako uzrujala...

Barun Nacio, Hinko i Lucija mučahu na te rieči, ne znajući, što bi počeli. Rosina opazi njihovu zabunu i produži:

— Ne bojte se za me! ... Ja sam spremna, da čujem i najstrašnije... Što mi se može dogoditi? ... Moj kraj nije daleko... Grofe Hinko... govorite! ... Što krijete preda mnom? ... Gle... tatica jeca i guši se plačem... Oh, otče, mili moj otče... zar ne, da plačeš za mojim Jankom? ... Reci... je li poginuo? ... Ne mučite me! ...

— Poginuo je! ... — izusti muklo barun i glasno zarida, pustivši maha velikoj svojoj boli.

U isti čas čuo se očajni, ali nemoćni uzklik Rosinin... Svi priskoče k njoj do naslanjača, gdje je djevojka naslonjena nauznačice mirno sjedila... Niz krilo pale joj nemoćne ruke, pogled se ukočio, a iz poluotvorenih usta čulo se naglo, kratko trajuće stenjanje.