kao jabuka, sada se osušila do kosti i kože, vesele i žive nekada oči bijahu sada bolju zalivene, a rumeno kao ružica lice povenulo i požutilo. Ima već godinu dana, što ne bijaše vidjeti ni najmanjega smieška na njezinu licu, niti je ikada više vesela riečca prešla preko njezinih usana. I sve to morala je da gleda biedna majka, pa da joj ne bi pucalo srce od žalosti!

Bijaše dva tjedna poslije predaje Biograda u ruke carevaca. Lucija sjedila je u svojoj sobi u zagrebačkom dvorcu na naslanjaču, stisnuvši se u jedan kut, dočim je Rosina ležala na ostalom dielu naslanjača, položivši izmučenu glavu na materino krilo, gdje joj bijaše najljepše i najugodnije.

— Što se čuje, majčice draga? — pitaše slabim glasom Rosina. — Je li se već svršio rat?

— Tko bi to znao, dušice, — govoraše joj mati. — Čuje se, da je sada primirje, odkad je Biograd pao...

— Ah, a o njem ni glasa, od... nikud! — reče poluglasno i težko dišući Rosina.

Lucija ne reče ništa, već samo uzdahnu.

— Sigurno je poginuo! ... — uze govoriti dalje bolestnica tiho i prekidice. — Moji me sni ne varaju... Već nekoliko noći sanjam, kako se u jedanput blied i krvav stvori preda mnom, pa mi nudi svoj prsten... — I sinoć mi se tako snilo... a ja, kad mi pokaza prsten, rekoh mu: U grob ga ponesi! ... Tako je on odredio na našem razstanku... — Govoreći tako, prinese rubac k očima, hvatajući njime suze, koje su joj navrle na oči.

— Ne misli na to, angjele moj! — opomenu ju Lucija. — Tko bi još vjerovao u sne...