Grof Patačić, koji je kao vojnik sudio o toj stvari, nasmieši se izpod brka, čuvši te rieči.

— Žedan sam, braćo! — uhvati sada grof Oršić vrč. — Točite, gospo Doro, iz punoga srca.

— Pijmo, pijmo! — prionu uz vrče i ostali gosti.

— Ne kvarimo si dobre volje, — reče Fodroczy. — Neka nosi bies i te reforme! Nuder, djevojke, zapjevajte nam koju Vašu pjesmu.

Još je govorio, i munja sievnu i razsvietli svu sobu, a grom udari negdje u susjedstvu tako silno, da se je krčmarica Bara srušila na zemlju sa svoga stolića, na kom je u triemu driemala. Krsteći se uleti sva blieda u sobu, gdje joj se činjaše sigurnije i posadi se u kut na drvenu stolicu.

— A fulgure et tempestate! — zapjeva Fodroczy.

— Libera nos domine! — odgovore ostali u sboru.

— Nemojte, milostiva gospodo! bi nas mogao Bog pokarati! — moljaše skrušeno Barica, još sva drhćući od pretrpljena straha.

Jedva je bila izustila te rieči, ali se zatrese drvenjara Gabrekova, kao da ju je tko iz temelja uzdrmao. Grom je udario u kuću. Djevojke vrisnuše, a mlada gospoda ostadoše jedan čas kao okamenjena, svaki na svom mjestu, a na to skočiše k vratima i za dva tri hipa bijahu vani. Striela je zahvatila jedan kraj krova i s njega preletjela na visoku, staru krušku, koju je s vrha do korena na dvie polovine razkolila.

Jaka, nagla kiša stade za tim lievati, kao iz kabla, ter pogasi vatru. Da toga ne bude, izgorjela bi stara, trošna krčma do temelja.