— Da, da pijmo! ... U naše zdravlje! — prihvati odmah Čačković, koji je uz Brigljevića ostao praznih ruku kod diobe ženskinja.

— U naše zdravlje! — ponove i ostala mlada gospoda. Vrčevi zveknuše i vesela braća uzeše se opet miriti s bukovcem. Već se je i drugi škaf bio izpraznio, a Dora je baš htjela da ustane i u pivnicu po vino ode, kad li se otvore vrata i na njih se pojave dva nova gosta. Jedan bijaše Ivan grof Oršić, a drugi grof Baltazar Patačić de Zarand, mlad čovjek oko 25 godina, srednjeg stasa, okrugla široka lica i dugoljasta nosa, a jakih crnih brkova.

— Tu je ljepše nego li vani! — reče grof Ivan. — Vani je kao u rogu. Nebo se je ružno naoblačilo, munje sievaju i već počimaju krupne kaplje kiše padati ... A, gle, gle! ... Gospo Doro! i Vi ste tu ... Mislite li još šta na me? ... reče na to grof, pristupiv k Dori otraga i podigav joj glavu podlanicom k sebi ...

— Ne smijem, milostivi grofe! ... Vi ste zaručeni!

— Da, da, imate pravo ... i doskora ću se ženiti i morat ću zaboravit na sve, što je bilo ...

— Sreća, što sam te našao! — progovori sada grof Patačić kadetu, s kojim je služio kod iste pukovnije ... — Sutra moramo skupa odputovati k našoj pukovniji u Kanižu ...

— Zar se sprema na rat? — upita kadet, skočiv veselo na noge.

— Ne znam ništa ... — odgovori grof. — Samo to znam, da sam malo prije donio iz Beča i predao banu štafetu ... Vrlo važna pisma ... Jahao sam dan i noć, da su mi sve kosti pucale ...