piće ni prijalo ... Treba ljevati ulje na vatru ... Gospoda kavaliri stadoše utakati žestoko i sladko piće u čaše svojim plesačicam, ... koje su ga pohlepno srkale ... Samo da nije tako vruće! ...

Izprva stidljive djevojke, postadoše sada posve slobodne ... Fanka je srkala krampampulu, sjedeći na krilu svomu dragomu kadetu; Regicu držao je Marković zagrljenu oko ramena i šaptao joj u uho nešto mila, čemu se je djevojka ljubko smiešila, pa onda naslonila svoju kuštravu glavu na kavalirovo čelo i snatreno s napol otvorenih usta sklapala oči, kao da zamire od milja, ili da se u sladak sanak zanosi. Njemicu Julku uhvatiše medju se kao u procjep mlada gospoda Bužan i Fodroczy, koji se dogovoriše, da će ju večeras opiti. Neprestano su joj utakali sladku, žeženu rakiju, a djevojka je marljivo guckala, dok nije osjetila, da ju je piće omamilo. Glava joj postala težka, a jezik joj se počeo u govoru plesti ... Sada je istom bilo smieha i hohota! ... Najčednije vladala se izkusna Dora. Ona je neprestano čas glasnije, čas tiše razgovarala se sa svojim kavalirom Lukavskim, koji se je danas uslobodio, da njezinu ruku u svojoj drži. Lukava udovica upotriebila je sve hitrine, ne bi li kako ulovila u svoje čarobne mreže mladića, na koga je dugo već vrebala ... Činilo se, da će joj to večeras ipak poći za rukom ... Gospodin Donato bijaše danas osobito nježan i čuvstven, a svi su opazili, da se za nikoju drugu ne brine, već samo za Doru.

— Do biesa i takovo družtvo! — viknu u jedanput duhandžija Brigljević. — Sve samo šaputaju, grle se i cmokaju ... a nitko ne pije ... Nuder, braćo, u naše zdravlje!