A Aleksa, momak njihov tužni, još kao da je od svih najgori! U nedjelju, kad svi momci obuku zelene čorapke i opančiće od nove mode, što se ne pritežu kajišcem, pa crne prslučiće, crveno opšivene, i opašu se tkanicom narodskom, ovom hrvatskom, — pa stoje, Bože moj, kao prilike. A Aleksa jedini obuče košulju od debela prosta, pa nit je skrojita, nit oprana, nit na na njemu namjestita, kao kod drugih momaka. Mati mu valjda štedila, kad je krojila, pa skrojila i okratko i pousko, te izgleda, kao da je odrastao od košulje. Ljudski neoprana, a baš nimalo neuplavita, pa se sve žuti uz košulje drugih momaka. Noge svoje, tanke kao u čaplje, obuo u neke okrajke obojke, opanci mu šiljaši

s onim širokim kajišima, kakvi su pred sto godina u modi bili, i kakvih danas već nitko ne nosi osim nekih starih ljudi u selu. Nema na sebi ni prsluka, ni tkanice čestite, niti mu je šešir na glavi, kao što je u momaka, — ta ništa, baš ništa nema na sebi momačkoga, već samo da se još čemerom opaše i da lulu u zube utakne, pa evo didaka, s kojim se ptice od gamare plaše!