kao što prvog dana ljetovanja znaš da će uskoro doći i posljednji, da će biti gotovo s ribama i veslanjem, s pijeskom i

crnjakom, sa svim onim zbog čega si došao, pa znaš čak ponešto i o obilno tužnom rastanku s njom koju ćeš ljubiti u razna vruća i hladna mjesta, samo ne znaš još tu djevu, ne znaš kako će se zvati i iz kojeg li je dijela Evrope ili čak nekog drugog kontinenta došla, ni kojim ćete se jezikom sporazumijevati – isto tako znam da Pero jednoga dana, to jest jedne noći neće stati pred moja vrata, da ga možda uopće neće biti tog u crno zavitog dana-noći, ili: bit će ga, i stat će, ali neće spustiti staklenku u ispruženu moju ruku. Ne može Pero funkcionirati nepogrešivo, jer ako i jest Bog, ljudski ima lik, a čak kad i ne bi bio od krvi i mesa, kad bi bio švicarski sat, opet bi mu mogla pući opruga, ili bi ga netko zaboravio naviti, ili bi se razbio. Svakim danom moja strepnja raste, svakim je danom greška sve bliže. Sada kad imam sedamdeset godina, nitko mi ne može dokazati da nisam bliže smrti nego što sam bio kad sam imao pedeset. Što će se dogoditi toga dana kad Pero bude u kvaru, ne bih mogao točno opisati, ali da će to biti nešto poput hropca, u to sam itekako siguran. “Reci, Pero brate, hoćeš li doći i sutra?” – pokušao bih ga izazvati. Htio sam biti siguran bar još za sljedeću noć. Tražio sam najavu nepogode da bih se mogao psihički pripremiti. “Baš lepo, medveđe mi kese. Tako mi ti zahvaljuješ. Mnogo lepo od tebe. Lepo u pičku majčinu!” – uzrujano bi odgovorio Pierre. Iz njegova odgovora ništa nisam mogao zaključiti. Analiza se mogla kretati samo u dva smjera. Možda Pero cilja na svoju postojanost, vjernost, upornost i slične vrline. Gladibradu varijanta, ali evo odmah i druge: Pero je očito svjestan koliko je već učinio za mene, pa ako i ode u kvar, ako se razbije u paramparčad, red je da mu budem zahvalan za ono što je bilo. Da mu do groba budem zahvalan, bez obzira na to što neće više biti ono što je bilo. To je čupajkosu varijanta. Kao sjeverni medvjed maše glavom lijevo-desno, od gladibradu varijante do čupajkosu, od čupajkosu varijante opet nalijevo. “Odvest ću te lekaru za živce” – reče mi Pero videći me za vrijeme zanimanja

kako sam se pretvorio u klatno. “Pardonnez-moi, mon cher général, mrvu sam se zaboravio!” – uljudno ću ja njemu. “Lepo si to rekao. Neću te voditi lekaru za živce kad tako lepo govoriš” – pohvali me Pierre. “Svašta umete i znate, vi, zagrebački frajeri” – proširi Pierre pohvalu i na one moje daleke degene. “Od svega pomalo kljuvnemo, dragi moj generale. Usprkos skromnosti, moram reći da nas krasi svestranost” – razgalim se do daske. “A, reci, lepo li je tamo? Belo ko u šlageru? Ih, stoput sam se zarekao da ću na Velesajam, al’ ono služba ne da pa ne da! Ih, da mi je tamo dobiti službu da se rešim...” – raspjevani Pero u pravi se čas cenzurira. “Bolje da ti ne pričam kako je tamo. Moglo bi se izleći veliko zlo. Moglo bi nam tako, sve u priči, pasti na pamet da na svoje oči pogledamo ono o čemu priča masti i slasti. Onako, uzmeš me pod ruku i pravo na kolodvor. Čim se sedneš, već mašina fućka...” – zapjevušim ispotiha da ne bih privukao pažnju okolnih zanimatora. “Što nisam saobraćajni milicioner pa da zviždim, da globim zadrigle vaške što se baškare u hiljadu trista i kako im se sve ne zovu ko bi ih znao. Sve sam šverc, špekulacija i mito. Ovo poslednje, burazeru, dovešće državu na tanki led. A frajlicama oči da ispadnu, man’ se politike. Slušao sam ja o njima, o tim tamo frajlicama u najlonu. Mnogo glatko, sklisko, svašta...” – prede Pero, osobni moj mačor. “Pero brate, čak su i Talijani ispjevali pjesmicu o lijepim zagrebačkim mucicama. ‘Le donne di Zagabria’” – pjevalo mi se tiho, ali ono “piu belle” izletjelo je iz grla kao iz hidranta. Zanimatori su podigli pogled ne podižući glavu. “E, nemoj da pevaš, nemoj, znaš kako je. Nego ti disciplinovano radi, a uz put možemo da pričamo. I tako, kažeš, Italijani spevali pesmu. Možda, medveđe mu kese, meni i nije mesto među buržoazijom i takvima. Prost sam ja čovek. Pa onda među tolikim ljudima nađe ti se mnogo man’jaka, svakakvog zvrndastog sveta, pa ustaša i drugog klasnog neprijatelja. Jest da je milicija jaka i monolitna, al’ opet pozornik si i sam ideš mračnom nekom ulicom i paf!

što kažeš britva majka ti u crno umotana i šta ti vredi sva ona tehnika, sirene, kola, radio-prijemnici i tome slično. Ovde sam ti ja pištolj u futroli. Tri dana pre znam kad će ko da kihne i samo ga fino dočekam hop! I nazdravlje ti bilo, a kuda bi vi, druže? Kuda bi vi, druže moj drugovasti, da prošpancirate? Tako ja tu! A, veliš, Italijani im pevaju? A ko će ako oni neće? I baš ću da ti kažem: neka su lepe, neka su ko slike al’ opet nisu ti one onako zdrave i ko jabuke. Bolesne su ti one tamo gde je ženska žensko, ne utopli se to kad je vreme za vunu a ne za svilu. Treba to dovesti u red. Postrojiti u vrstu, palicom zadići suknju i nema isprike. Koja je u decembru u roze prozirnim gaćicama, ta ti je protiv države. One su fabrike za proizvodnju dece i omladine. Ako su one trule, sutra će biti trula država. A kad je država trula, zna se, eto ti posla za miliciju a što da ja idem protiv celog celcatog naroda? Palicom pod suknju, man’ se politike, kažem i opet kažem” – gotovo da je bio završio Pierre, iako možda nije, možda je samo htio uhvatiti daha. “Kojom palicom?” – uskočim dok se moglo. “Malo jednom, malo drugom” – čuh ga rijetko vragolastog. “Jer ne valja ti peć kad se dimnjak ne čisti. Tako ti ja i mojoj ženi Desi. Kažem ja njoj ‘Ugušit ćeš se od dima i gasova ako zapustimo odžak’. Ne valja kad je žensko večito umorno, e, al’ mora da radi, šta se tu može, i ima da radi i još da posvršava redimice sve obaveze. Ne bih se mnogo zaklinjo u tvoje frajle. Nema kod njih da rintaju od zore do mraka pa posle još da im teraš cara do duvara. Moraš da im obezbediš celokupnu negu ako ćeš da računaš na zeru meda. Mnogo ti one traže, a pružaju za pod nokat. Njima ti je do toga da se pokazuju po pozorištima i kafanama i uopšte po javnim mestima, što je mnogo naporno, i kad ti dođe do borbe prsa o prsa, nemaš s kime da se hvataš. I šta ti onda vredi uredan trudbenički život i što si pošten i cenjen građanin?” – završi Pierre retoričkim pitanjem, a u znak odgovora strese glavom kao lav. “Pero, čovječe, pa ti govoriš kao najzadrtiji rasist. Ti to onako generalno sve u isti koš. I ne

smeta te što ni jednu nisi vidio na bliže od trideset metara?” – isprepadam ga s predumišljajem da mu razvezem jezičinu skroz odavde do Zagreba, a kad je isuče, onda ću mu skočiti ravno usred jezičine s pitanjem o brlji. Udav se već probija kroz Perine zube: “Prvo, ja sam za jednakost belih i crnih...” – i prede li, prede ga Pierre, puštam ga da šapuće i krati vrijeme na moj račun i sve čekam kad će se početi boriti protiv alkoholizma u velikim gradovima. Okolo-naokolo, kadli naleti na cjenik jela i pića, a u cjeniku na pića za koja “čestit čovek nije mogao da čuje”. “Pero brate, što te košta da mi kažeš dokle mogu biti siguran u tvoju nesebičnu i drugarsku pomoć što mi je pružaš svake noći?” – mlatnem ga pitanjem po isukanoj jezičini. Pero u hipu izgubi govornički dar, zarola udava, mrko me mjerne i izblenda se bez pardona. Kad bih ga bar za vrijeme noćnih posjeta mogao navući na brbljanje, onda bih možda i uspio dobiti kakav odgovor od njega. Po danu, očito, uzalud je pokušavati bilo što. Po danu nema štimunga.