»Šutite sada o tom, luda ženo!« zapovjedi joj Jelušić, »nepitam dalje za bjesnilo Vaše krvi, za Vašu ludu razsipnost. Nu ko što Vaša i moja je glava na kocki! Ako se izda, što učinismo, propadosmo oboje. Varalica onaj, u kojeg se

sliepo pouzdaste, zna za Vašu tajnu, mi znamo za njegovu lopovštinu. On misli posve pametno. Šutimo mi, i on će šutiti. Ni živa duša nesmije znati, da Vas je prevario, okrao, da je trgovina zadužena. Izplatiti valja dugove, otvoriti barem za jedan čas trgovinu. Poslije se može zatvoriti, jer da se udajete za kapetana. Treba sračunati, kolik je dug, a ja ću pribaviti novaca, koji će se dakako uknjižit na Vašu kuću, na Vaše vinograde, al sviet neće za to saznati. Nu do javne tužbe, do javne razprave nesmije doći. Vi da niste pisnuli, već uhvatite Maru ljudski, da podje za apatekara. Nješta će i roba u dućanu vriediti.«