Kako je na brzinu došao, tako je i otišao, sav crven i zapuhan. Klatio se stazom, gegao kao patak dvorištem i nestao u zelenilu. Sva je sreća bila u tome što je Kapara volio svog komandanta brigade. Koliko puta gledao je kako taj nekadašnji učitelj, onako okrugao i debeljuškast, juri kao vepar u neprijateljski streljački stroj. I kad jednom krene, sruči se kao lavina, nema te

sile koja bi ga mogla zaustaviti. Čas mu je pištolj, čas puškomitraljez u ruci. Tada niti koga poznaje, niti priznaje. Užari se, razbukti, sve kipi u njemu, dašće kao stroj, viče, psuje, juri. A kad borba svrši, on se odjednom preobrazi, utiša, splasne naočigled svima, skupi se nekuda kao postiđen, ne govori, šuti, uvuče se sav u sebe, čak mu i ono remenje olabavi i sklizne s ramena... Eto, takav je. Ali ako je Kapara volio svog komandanta, ne manje je ovaj volio Kaparu. Odmila ga je zvao »moj stari mačak« i ne bi nikada propustio zgodu da mu ne pruži ruku ili dovikne: — Živ si, mačore, živi! — Poznavao je komandant vrlo dobro sve mane i vrline svog vojnika Ilije Kapare — i zato ga je volio. Pa i sad, kad se okrenuo i otišao u štab, znao je vrlo dobro: ako itko može pronaći bataljon, to jedino može on, Kapara.