Ta je predstraža onda japurila vikom i zviždukom ljude, koji su se brže-bolje razvijali u jurišni stroj, do hrpe kamenja, kao uza svoj municioni magazin. I mada su Stipan i Andrija bili više od dvjesta metara udaljeni od njih, Sukan Surko i Filip zasuli su ih “kamenom, brdskim blagom”. Filip je mogao dobaciti više od ostalih; on bi se malko raškrečeno ukapao u zemlju, opljuckao po običaju kamen, pa ga zavitlavao desnom rukom elastično i spretno prema cilju. Svaki put je njegov kamen zviždao oko glave protivnika ili se kotrljao oko njegovih nogu, kao da mu je strijelac udahnuo neku zvrkastu i žilotvornu brzinu, koja se odvija i po zemlji.

Kad se Stipan i Andrija vrnuše natrag, učvršćeni u svojoj osvetničkoj nakani; zbog čega: su se uglavnom i počeli peti prema Strmenduši, gornji Kurlani, gladni kao psi, obzidaše nekako Strmendušu i zemljavim rukama pojedoše hladni obrok krumpira.