pijan, prema tome si trezan i znaš što brbljaš, a i da si pijan, jok majci! — ne pali! E, pa kad si lepo umeo trezan da blebećeš, umećeš lepo i da priznaš. Ćut’ sad! Niko te sad ništa ne pita. A mi povatamo vezu, spojimo, jes’ čuo, pa ko na telefon: sve... od A do Š; znamo i kad si lupetao i kome si lupetao, pa čak i kako ti je toga časka bila nakreveljena njuška. E, tu smo. Idi sad, i da lepo istražniku sve ispričaš, pa da te u šećer i u pamuk — štono kažu — onako ko gospodina, izvedemo lepo iz stanice i da ti se ja lično, razumeš, lično izvinem ako treba. Ajd’ sad! Zadržaćemo te taman toliko, koliko ti želiš, ni više ni manje, ama ni za dlaku. I nemoj da praviš kojekakve kerefeke. Ajd sad! Jasno?

Crvene epoletuške gorjele su ljubičastim sumpornim plamom.

— Ali, gospodine poručniče...

— Ćut’! Ćut’! Malopre reče, da ti je jasno?! — prekide oštri glas i pomaknu ruku s pletene rojte. — Vodi ga ti, čuješ! Što, bre, stade tu ko ukopan! — obrati se žandaru.

Žandar brže-bolje prihvati Mladara za mišku, steže je čvrsto, tako da ga učas nakosi prema izlazu. U tom trenu on vidje poručnikovu crnu rudastu kosu kao u crnca, ali odmah zatim gorjele su mu pred očima poručnikove crvene epolete, i to gorjele nekakvim sitnim plamenim jezicima. Ili, nisu one gorjele, nego možda moje oči — pomisli mladić. — Pred mojim očima gori dokasala vrućica-večernjača.

Siđu opet onim stepenicama, zaokrenu iza kuće i nađu se pred nekom niskom zgradom, kao garažom ili drvarnicom. Žandar povuče kračun i otvori teška vrata. Iznutra zasmrdi plijesan i pokvaren zrak. Žandar kresne žigicom i pokaza nešto rukom:

— Vidiš?

Mladar ugleda kao u treptavoj zadimljenoj mreži, četiri daske i vojničku sivu deku: krevet.

— Ulazi!

Mladić korakne. Palucanje vatre pred njegovim očima prestade. Zatvaranje vrata odjeknu u njemu istinskom grobnom dubinom.