Bio je, prespavao je kod jurista Frangeša, od ženine familije, i sad je došepal samo da se ne veli kak se ni došel pokazati pri Petru.

Imao je više sreće nego Štef, iako su skupa tjerali Talijane prema Tagliamentu, a ovi su bežali kak zajci, ipak je Štefa nekaj strefilo, u glavu je dobil, Monte Maggiore je još vidio i poslije ništa, a padala je takva silna kiša da mu je isprala mozak. Ivan je bio možda osam kilometara daleko pod generalom Borojevićem i gađao nesretne bersaljerose koji nisu pokazivali ni najmanju želju da se tuku, tek bi tu i tamo koju opalili, ni na Tagliamentu se nisu zaustavili, do Piave je Cadorna očajavao i tek se preko nje ukopao, pet milijuna kutija mesa, sedamsto tisuća kutija somovine, pa kava, šećer, biskvit, al’ su se dobro najeli vlaškog provijanta, baš je grizao biskvit kad mu je Bartol iz velosipedske jedinice javio za brata.

− Videl sam maloga − pokaže prema vratima − još se srdi na mene?

− Ma kaj onda − reče Ferdo pipajući šunku što je virila iz košare − pravi se važan. Ja vas imam strašno rad, stric Ivek.

Stric i Branimir gadno su se bili pograbili lani, o tome je Branimir pričao Teni dok su išli prema Tuškancu, a sve zbog zelenog kadra i Bajnskih dvora, takvog dvorca nije bilo u Zagorju, takav dvorac se može samo sanjati pred jutro, a iznutra Murillo, Anthonis van Dyck i Rubens, Dürer i Rembrandt, Lenbach, a mramornih kipova, bronce i alabastera... je, ali se lani na svadbi male Micike, kćerke brata si Andrije, Ivek tak nalil da je sve ispripovedal, kak se odmetnul od regimente pa je puno svinjarija napravil o kojima se ni pijan ne ufa pripovedati, ali kaj je je, onom gadnom grofu Festetiću napravil je, bormeč, velikog vraga kad je s pajdašima kaj su vojski Nj. Veličanstva kak i

page prethodnih

page sljedećih