Glava trinaesta

Na ulazu u dvor bio je privezan tovar. Krsto Brodnjak ga je pogladio po ušima, pogledao u njegove tužne i vlažne oči, a životinja je pognula glavu pa je čelo protrljala o njegov trbuh. Filolog je posegao u džep i izvukao vrećicu sa šećerom koja mu je ostala od restoranske kave toga jutra; istresao je šećer na dlan, a magarac ga je polizao svojim toplim i vlažnim jezikom. Krsto Brodnjak ga je još jednom počešao između ušiju. Bilo mu je drago što ima posla s običnim živim bićem za koje se zna kako će reagirati, s bićem koje je krhko i smrtno, a osim toga vezano i nemoćno.

Onda je niz dvor došao Tonko. Cigareta mu se plavkasto dimila na oštrom jutarnjem zraku, lice mu bilo mršavo, tvrdo i preplanulo kao i uvijek, a plave oči gledale su zamišljeno u gradskoga šmokljana koji je našao da tu mazi magarca u cik zore.

Na jednoj ruci imao je povez, ne osobito debeo, dok mu je druga ruka bila u džepu. Povezanom rukom potegao je povodac i klimnuo glavom filologu koji je ostao gledati za njim. Otputio se niz usku uličicu.

Krsto Brodnjak je ostao sam na dvoru, u jutarnjoj hladnoći i rosi. Dvor je bio sav od sivog kamena (izglačani komadi dolje, hrapavi blokovi u zidovima, ploče na krovovima), ali je tih sivih nijansi bilo bezbroj i svaka je od njih bila potencijalna boja. Kao što se osjećalo i slutilo da je iza prašnjavih zelenih vrata nekada živjelo mnogo ljudi, tako se isto naziralo i znalo da je u sivim nijansama boja prisutno sve što

page prethodnih

page sljedećih