– Što bi bilo! Od krvi ti je Kikaševe, pa će ga prokletstvo oprljiti! A na uvredu osjetljiv ko govnovalj na galebinu! Hehe… Moj Matane, kog mlada u badnju prezira pokrivaš mutapom poruga, a on smireno pod ženinim prknom prede, nećeš ga ni stara uspaliti i na budalaštinu nagnati! Lani u vršaju Antuka Bendin načeo pršut, a ono crvî šakom i lopatom. Svima nam utroba u grlo, a Podlivoguz samo zažagri okom: “Valja i crve razumjet. I njima je pršut sladak. Ljudi, braćo što u slatku niče gorko nije!” Pa razjapi one puste žvaletine i na pršut i na crve. Ogadi der život takvu čovjeku, svi mu vrazi dlake iz prkna čupali, a balegari mu u njih breculje zavijali! Da mu ko vama Kikaševim ne bi pala krv na oči! Taj ti ženinstvo nit smiče nit zapušta, već ujarmi Livoguzu, pa ori i žanji, sadi i vadi. Pod jesen torbu na rame, štap u ruku, pa sam u Hercegovinu i primorje: malo moli, malo obrlati, i s punom vrećom kući. Zimi pod sukancem potpaoči Livoguzu, pa kreši i kreši dok ih četvero ne iskresa: Dunju i Višnju, Trnovaču i Oskorušu. I samo se u tom porodu prst Božji vidi: ne daje podrepu sina, već gole spišulje, da na podrepstvo nove podrepe nasladi. Eto, nije mu loše, nije...

– Neka, neka! Ne nosim ja zlu krv na njega. A sad, gucni malo, pa razvezi o Jokašu, ma onako, po turski, natenane…

Šimagu Malog nije dvaput moliti, odlomi još jednu šljivovicu i pljesnu se po koljenu da jezik bolje razveže:

– E tu smo, pa neka smo! Kad se pašče na šećer naomeči možeš s njim što mu milo i nemilo. Dubit će ti i na repu, i na uhu, i na trepavici. Ne kažem da ti je ćaća pašče, ma vino je šećer. Ispariše “doleri”, ispariše dočići, ma krčma ispariti ne može. Selo se malčice isporavilo, nije više: lezi pa umri. Nekima djeca u Americi, neke ti povuče, a i prosjački se puti pročistili. Ima ih podosta kojima mimo soli, žita i loja ostane koji banovac i za čašu vina. A kad ti banovac zašuška u džepu, vrat se sam od sebe suče da komšiju bar za dlaku nadvisi. I tako ti svi rasti, rasti ko trava u snu… a gdje ćeš više izrasti već pred sinom prvog gose u Krajini. A, eto Kikašev ti se sinak ko pašče oko koljena mota, milo okom prevrće i repom o salidž tucka. O radosti! I tko mu ne bi platio bukaru vina! Bi bačvu!

– Dašto, Gospe ti! Ako im uzmanjka, Matan će poslati samo da mi ga u glibu suzdrže! Hehe… Jokašu, Jokašu, budalasti Jokašu… Ded, Šimaga Mali, ded srce medeno, dušu mi zašećeri!

page prethodnih

page sljedećih