ža noge i povukao je na dno. Šaš je štrašna štvar.” Štefica je pojela još jednu kremšnitu i natočila si vina. Snjeguljica je ležala u lijesu, a patuljci i šumske životinje su plakali. Štefica je probala jedan kolačić, nije bio loš. Princ je poljubio Snjeguljicu. Štefica je popila čašu vina. Princ i Snjeguljica su na bijelom konju jahali prema suncu koje je zalazilo i krasnom dvorcu na brijegu. Patuljci i životinje su mahali.

“Što bi bilo da je Snjeguljica bila ružna?” pomislila je Štefica i načela još jednu kremšnitu. “Možda ne bi bilo priče”, razmišljala je Štefica i gucnula vina. “Sve i počinje od toga što je bila ljepša od zle maćehe!” Štefica je s mukom gutala kremšnitu. “Tako je. Ne bi bilo priče”, pomislila je Štefica i najednom briznula u plač. Suze su kapale na koricu posutu finim šećerom i ostavljale tragove. Plonk! Plonk! Plonk! – kapale su suze i otapale šećer. “Ni deke!” plakala je Štefica i jela kremšnitu. “Ni deke!” ridala je Štefica i iz hladnjaka izvadila jagode.

Štefica je kroz suze vidjela jagode koje su provirivale ispod bijelog pokrova šećera i zagrabila žlicom. Isprva se Štefici činilo da guta ono što je bilo, nesretnu svoju sudbinu, da žvače svoju usamljenost, da srče Palma de Mallorcu u kojoj je Matilda i u kojoj ona, Štefica, nikada neće biti... Ah, brže! Brže život što je čeka, brže, da ne ostare ljubavnici koje će ljubiti, brže, da se ne zaustave vlakovi kojima će putovati, brže, da ne presuše mora, brže, da se haljine ne pretvore u prah, brže, da se život ne otopi kao šećer na korici kremšnita, brže, vitlala je Štefica žlicom, brže, oblizivala je Štefica žlicu kao sam život, brže, tipkale su Štefičine misli, brže, strašno se svetila Štefica Cvek...

A onda je osjetila slatkasti umor, u glavi joj se mutilo i šumjelo, činilo joj se da tone, da joj se o noge zapliće šaš i snažno je poteže na dno, i to je bilo strašno i opojno u isti mah, i ona se prepustila...

page prethodnih

page sljedećih