vlastita žena, pa da je za Tašk! Znate, da sam ujutro plakao! Dakle i vi ste za Tašk! A kako sam vas štovao, dragi Očenašek, i svako jutro sam bio veseo, kad ste vi ušli u moj lokal. Kao da ste mi svaki put nešto donijeli na dar. Znate da sam vam ja u tursku metao četiri komada šećera, a vi to niste znali. Slušajte, ja ne idem rado na sprovode, ali vama bih sigurno išao. Dapače i vijenac bih vam kupio. Pa ako i ne baš vijenac, a ono sigurno kitu cvijeća s lijepom svilenom vrpcom. I to stoji dosta novaca. Dakle i vi ste za Tašk!«

Gazda je ustavio bujicu svojih riječi i stao tužno zuriti u me. Meni ga je bilo žao, jer sam vidio, da pati, iako mi je sve bilo glupo, i ja sam rekao ozbiljnim glasom: »Dobro, ja ću odsada biti za Mrsk i jao si ga onome, tko će mi reći, da je Tašk jači! Možda nisam bio dobro upućen. Meni je samo žao, da se vi radi toga prepirete sa ženom i da je mučite. Ona je jedna vrlo fina osoba i znam da štuje i sluša. Ne znate vi, kakve su danas žene. Vi valjda vidite, da mi svi polako putujemo u propast. Pa zato držite čvrsto u ruci što još imate. Slušajte, dragi Pintarić, ja vam dobro mislim.«

No gazda me je sumnjičavo pogledao, a onda je rekao tužnim, prebijenim glasom: »Oprostite, vi morate sigurno imati drugih uzroka, kad meni sada najednom dajete pravo. Ne može se jedno uvjerenje brzo mijenjati. Da branite moju ženu, to mi je isto sumnjivo. Ja drukam za Mrsk već od osnutka kluba i na smrtnoj postelji jedna od mojih riječi bit će Mrsk. Mrsk, kako to lijepo zvuči! Kao da ste zabili gol. Ali meni se ne sviđa, da ste vi tako brzo promijenili svoje mišljenje, tu nešto nije u redu. Možda vi sebi kod mene hoćete osigurati malo veći kredit, ali vi dobro znate, da ja dajem samo do sto dinara. Neki uzrok mora biti.«

Mene su riječi gazdine počele već pomalo vrijeđati i ja sam brzo popio svoju kavu, i rekao: »Oprostite, gospodin Pintarić, ja mislim, da ja kod vas više nemam duga i mislim, da mi više neće biti potrebno. Uostalom, ja se moram žuriti, jer u devet imam važan posao.«

Žličicom sam još pobrao šećer iz šalice, jer šećer namočen u kavi vrlo volim, a onda sam platio i, pozdravivši hladno, otišao prema vratima. Čuo sam još kako Pintarić za mnom viče: »Što ste se odmah uvrijedili? Ali ako niste za Mrsk, bolje da i ne dolazite.«